Valjda i mi ranjeni imamo novo pravo na ljubav

Posle tebe jutro više ne sviće,

svuda je tama.

Život mi više ne piše ljubavne priče,

tako sam sama.

Možda mi treba predah od svega,

od tebe, od njih, od svih

koji su mi slomili srce,

ugasili prave ljubavi sunce,

od svih koji su mi oduzeli veru

u istinu, u nežnost, u ljubav.

Kada ću uspeti da doživim zaborav?

Kada ću uspeti da vam oprostim

i dalje nastavim i sve što je bilo u prošlosti zatrpam, ostavim?

Kako da trajem sa ovim slomljenim srcem u grudima?

Kako ponovo da verujem i sebe dajem?

Postoji li neki lek koji prošlost briše

i nove životne, vedrije priče piše?

Dajte mi taj lek da ga popijem,

duša mi je strašnom gorčinom zatrovana,

svaka iluzija o pravoj ljubavi izgubljena…

Dajte mi lek da ga popijem

i ponovo ljubav otkrijem,

ponovo u nečijim očima novi raj pronađem,

ponovo se rodim, drugačija, srećna…

Dajte mi taj lek kojim se spira sva ova nesreća,

hoću i ja ponovo da se probudim zaljubljena i srećna…

valjda i mi ranjeni imamo novo pravo na ljubav,

valjda i za nas još tračak nade negde sija,

valjda na srodnu dušu imam pravo i ja.

Valjda ću se i ja jednog dana kraj nekog probuditi

ko moje usne neće lažno ljubiti

i ponovo svojim lažima moje srce trovati,

valjda ću i ja jednom naći nekog ko će me voleti…