Mrak. Grize. Jede. Ubija.
Otvaram prozor da uđe svetlost.
Od mraka u sebi ne možeš pobeći.
Neka tužna melodija svira,
Srce na milion sitnih delića kida.
Nema puta ka sreći.
Sreća je pojam u prošlosti sahranjen,
U koferu sećanja ostavljen.
Sreća je ono što beži od mene,
Ja za njom uzalud trčim.
Moje su noge umorne,
Moje je telo malaksalo.
Samo pusto nadanje mi je ostalo.
Mrak. Oko mene. U meni.
Za kap sreće na dlanu sve bih dala.
Ali ti, srećo, živiš samo u uspomeni,
Samo reč u prašnjavim dnevnicima,
Ti si postala…
Ti si nestala.
Negde. Bez traga.
Izgubila se u beskraju tišine.
Otišla u nepovratne daljine.
Srećo, zašto si me napustila?
Zašto si mi postojanje u mrak obojila?
Ja te zovem pesmom,
Ja te zovem dušom,
Ja te zovem srcem.
Javi se. Meni opet vrati se.
Ovo čekanje me umara.
Strpljenje me izdaje.
Vazduha mi ponestaje.
Gušim se. Spasi me.
Crni oblaci, sklonite se.
Sunce, obasjaj me.
Mrak. Praznina. Više ni boli nema.
Da li mi sudbina išta lepo sprema?
I ovaj tračak nade polako se gasi.
Srećo, gde si?
Svrati bar ponekad, osmeh mi podari,
Ne dozvoli da mlado lice pre vremena ostari.
Mrak. Totalni mrak. Ničega nema.
Jutro me silom budi,
A ja ne želim da ustajem,
Želim da sanjam, večno da sanjam
Neki drugi život, sreću
Ovakav život teško nastavljam.
Kao cvet uvenuću.
Sunce, ako me nećeš ogrejati,
Ne šalji mi jutro, sprži me,
Moj pepeo prospi po mom omiljenom gradu,
Gradu u kom sam imala sreću, imala nadu.
Želim da moj duh radosno gradom luta,
Kada meni živoj nema sreće, nema pravog puta.
Srećo, napustila si me.
Ja više ne verujem u tebe.
Ja više ni u šta ne verujem sem u mrak.
Ovaj moj život je teret pretežak.
Oslobodi me… oslobodi me….
Druga strana tuge 