Poslednja pesma

U noćima kao što je ova,

kada samoća ubija poput otrova,

nedostaješ mi.

 

Boli praznina,

boli ove sobe tišina.

Sve na tebe miriše,

a tebe kraj mene nema više.

 

Nikada te nije ni bilo.

Samo te moje naivno srce snilo.

Bio si samo fizički prustan,

a tvoje srce bilo je daleko, ko zna gde.

 

Sada bez tebe sanjam duge, košmarne sne.

Probudim se, prazninu sobe grlim.

Pokušavam rupu u duši da zakrpim,

ali ne ide.

 

Ne, nije to rupa, to je ponor.

To je provalija. Bezdan bez kraja.

Beskonačnost praznine

koja ubija šapatima tišine.

 

Čuje se čak i jecaj tišine,

onda kada pomislim da je sve u redu,

kada poželim da slažem sebe…

kada bežim…

ali od sebe,

od tebe u meni,

pobeći ne mogu.

 

Sustigne me tvoj lik u magli,

u sećanju.

Dođe na tren,

a i taj tren je dovoljan da ubije me.

Živa nisam.

A dišem.

Stihove još pišem.

Boli.

Razdire.

Ubija.

Srce mi se na deliće presavija,

cepa,

kida.

 

Sećanje na tebe mi mira ne da.

Ne želim da se ikada vratiš

ali ne mogu da pronađem gumicu koja briše osećanja

koja ostaju nakon srušene kule snova.

 

Ne želim da se vratiš

jer znam da ne možeš biti potpuno moj,

a ja samo sve ili ništa želim.

Ne želim ni sa tobom tebe da delim.

Ništa polovično mene ne raduje.

Nisam ni ja čoveka pola.

 

Kad volim,

volim do kraja, volim do bola.

Zaslužujem sve.

A ti to nisi mogao da mi pružiš.

Ti ne umeš da voliš.

 

Ja više ne znam ko si ti.

Ni ko smo bili mi.

Ništa ne znam.

Samo znam da bez obzira na sve

ne mogu da zaboravim, znaj…

znam da je najbolje što je našoj priči ispisan kraj,

ali jedno je znati

a sasvim nešto drugo osećati.

 

U noćima kao što je ova,

kada samoća ubija poput otrova,

nedostaješ mi.

Naslonim ruku na srce.

Ne osećam ništa.

Nemam ga više.

Odneo si ga sa sobom.

Uzeo si ga u šaku,

zgnječio

i bacio.

 

Za moj bol nisi mario.

Ja za tebe nisam čovek bila.

Bila sam jedno veliko ništa.

 

Otišao si,

a ni zbogom od tebe nisam dobila.

Nakon svega, ni reč za kraj?

Poslednji oproštaj? Ne.

Samo tišina…

večna tišina…

U početku sam imala bezbroj pitanja u glavi: zašto?

Više nemam.

Sve je jasno.

Način na koji si otišao ništa ne govori o meni,

ali govori sve o tebi.

Nisi vredan nijedne suze prosute niz lice.

Nisi vredan ničega…

ničega više…

I ovo je poslednja pesma koja se za tebe piše.