Progledaš

Čovek kome je stalo, uvek je slep. Progledaš tek kad sve jasno ukaže da drugoj strani nikada ništa nisi značio, baš ništa.

Progledaš tek kada shvatiš da si drugoj strani bio samo prolazna stanica i da je tu ostao dok nije naišao na neku drugu stanicu, a tebe izbrisao kao gumicom.

Progledaš tek kada shvatiš da mu ne nedostaješ nimalo, da ga tvoje odsustvo ni na tren ne zaboli, nego baš naprotiv – oseća olakšanje, kao da je ispustio neki težak teret. Ti si njemu bila teret a on tebi važan deo života, tvoja radost, tvoj osmeh, tvoja iskrena emocija.

Progledaš tek kada spadnu ružičaste naočari i čovek koji ti je nekada značio postaje ti surovi stranac, neko koga u stvari nikada nisi poznavao, a do juče mislio si da ga znaš u dušu. A prevario si se. Osećanja te prevarila. To varljivo, naivno srce prevarilo te. Opet je dobilo bitku nad razumom. Uvek osećanja nadvladaju razum, nebitno koliko godina imaš, koliko si sazreo, srce uvek pobeđuje. Srce je uvek mlado.

Progledaš tek kada shvatiš na koji je način otišao. Odlazak o ljudima govori više nego njihovo prusustvo. Način na koji je otišao pokazuje da nije nikada ni trebalo tu da bude, kraj vas, a kamoli da ostane. A najteže je kada se to desi iznenada, kao grom iz vedra neba. A ti si sanjao neku svoj laž. A istina je bila tu, sve vreme, pred nosom, a ti je nisi video ili nisi želeo da je vidiš. Iznenada. Baaammm… “ljubav” se raspršila kao mehur od sapunice. Nema je više. Nema tebe. Nema nas. Uzalud čekam poruku. Ona nikada više neće stići na moju adresu. Uzalud gledam mesta na kojima smo do juče bili zajedno. Posle ljubavi više nikada nećemo biti. “Više nikada ti i ja, ni novi a ni stari”.

Na kraju ipak, progledaš i zapitaš se kako si mogao da budeš toliko slep. Zašto smo toliko slepi kada nam ljudi znače nešto? Da li je to zbog žarke želje da poverujemo u tu slatku laž da i mi njima značimo nešto? Šta da učinimo pa da više nikada ne pogrešimo ovako? Kako da uvek držimo oči širom otvorene? Jedino ako srce zauvek zatvorimo…