Jednom ti bude dosta borbe za ostvarenjem snova jer se godinama nijedan ne ostvaruje. Umesto pobeda samo brojiš poraze. Ređaju se jedan za drugim, iako ti nisi nemi posmatrač svog života. Predano si radio na ostvarenju ciljeva, ali bilo je uzalud. Da li je takva tvoja karma ili možda sudbina? Uvek sediš na klupi gubitnika i gledaš neke druge ljude kako nižu pobedničke pehare. Pitaš se šta oni imaju a ti nemaš. Kako njima sve polazi za rukom? Da si samo sedeo i čekao sreću razumeo bi. Ne bi kukao nad svojom sudbinom. Ali nisi. Trudio si se. I ništa. Ništa.
Jednom ti bude dosta ljudi kojima pokloniš poverenje i daš celog sebe a zauzvrat ne dobiješ ništa. Oni ne nauče da cene tvoje zrtve. Daš im svoje srce a oni ga ne zgenjče nego urade nešto mnogo gore, ignorišu ga. Nebitno im je da li krvari. Nebitno im je kako se osećaš. Ne mare za tebe. Jedno vreme glume da im je stalo a onda bez trunke kajanja odlaze. Bez osvrtanja. Ti si bio spreman sve da žrtvuješ zarad njih, a oni nisu bili spremni da žrtvuju ništa. I koliko se samo puta ista ova priča ponovila? Počne i samopouzdanje da ti opada, pa se pitaš da li su ljudi prestali da budu ljudi ili ti ipak nisi vredan ničije ljubavi. Istina je negde tamo. Istina je da je malo pravih a mnogo više pogrešnih ljudi. Uvek dobro pazi kome otvaraš vrata svog života, a naročito srca. Poštuj sebe! Voli sebe! U mnogim ljudima je pustinja i oni u sebi nemaju izvore ljubavi, ne umeju da je pruže. Nije do tebe. Ne trudi se da ih menjaš. Nećeš uspeti. Samo ih pusti…
Jednom ti bude dosta zavirivanja u sebe i traženja odgovora na pitanje gde uporno grešiš. To pitanje si sebi toliko puta postavio da više nemaš ni snage ni volje. Kako godine idu shvataš da možda i ne grešiš nigde. Možda samo očekuješ previše od ljudi i života. Ljudi nisu spremni da ti daju ono što ti daješ njima. Oni daju ono što nose u sebi nezavisno od tebe. Ne možeš slomiti kamen i udahnuti mu dušu. Nisi čudotvorac. Možeš se samo povrediti. Raseći ćeš se lomeći nesalomivo. Ne očekuj ništa od ljudi. Ne nadaj se ni boljem sutra. Nauči da živiš bez ikakvih očekivanja. I nauči da se raduješ onom što dobiješ ma koliko to sitno bilo.
Jednom ti bude dosta svega, baš svega. I ne možeš više ni nazad ni napred. Izgubiš volju. Izgubiš nadu i optimizam. Oko tebe je samo tama bez tračka svetlosti. Ni ne želiš da nastavljaš dalje. Sve ti se skupilo. Uzaludne introspekcije. Poslovni neuspesi. Promašene ljubavi. Promašen život. I kao da te godine nisu ničemu naučile. I dalje praviš krive izbore. Daješ sebe na dlanu ljudima koji te povrede. Živiš u mestu koje te guši a ne možeš da ga napustiš. Želiš. Trudiš se. Ali ne ide. Tapkaš u mestu. Taman načiniš mali korak napred a život te vrati korak nazad. Igra se s tobom. U toj igri ti uvek izlaziš kao gubitnik. Možda loša godina. Ne. Loš život. Zvezde sijaju srećnijima od tebe. Za tebe su nedostižne.
Jednom pomisliš kako bi bilo lepo da se sve muke okončaju i utoneš u večni mir. Ali ti si kao Sizif. Osuđen si na večite muke. A možda se jednom i oslobodiš tog tereta uzaludne borbe. Možda ta borba i nije uzaludna. Možda samo još nije pravo vreme za osmeh na tvom licu. Mozda jednom počneš da ubiraš prelepe plodove svog rada i truda. Neke ljude sreća pogleda pre, a neke kasnije. Možda sreća dolazi onima koji je strpljivo čekaju.
Jednom ti bude dosta svega. I tada ili uveneš ili procvetaš. Ili oslabiš ili ojačas. U toj tački dolazi do najvećih promena. Tada učiš najbitnije životne lekcije i ne ponavljaš ih više. Tada sazrevaš. Tada shvataš da se sve događa sa razlogom. I „novi ti“ počinješ neki novi život…
Druga strana tuge 