Stojiš nepomičan, hladan i dalek. Uvek smo bili blizu, a miljama daleko. Nisi dozvolio da ti se približim. Konstantno si me gurao od sebe dok u toj nameri nisi konačno i uspeo. Uzalud sam pokušavala da izgradim mostove koji vode do tebe. Sve si ih srušio. Nisi tražio razloge za ljubav, tražio si samo razloge za kraj. Sve što tražimo, to ipak na kraju i nađemo.
Više ništa nismo mogli jedno drugom da damo. Reka je nabujala i više nisam mogla da gradim mostove. Previše je riskatno kad sam gradiš kulu emocija. Kad se jedno trudi, niko ne dobija. Za ljubav je potrebno dvoje.
Tražila sam samo mali znak pa da ponovo počnem da gradim ono što se raspadalo. Znakova nije bilo. Želeo si da srušimo sve. Slab povetarac srušio je našu kulu. Eh, koliko je onda ona bila čvrsta. Otišao si. Ostavio si me da samujem na pepelu naše kule. Držim pepeo u rukama. Spašavam ga od pomahnitalog vetra. Hoće i ovo malo sećanja koja su ostala od nas da oduva.
Ne oduzimaj mi bar sećanje! U njemu smo još zajedno. A u mojoj mašti ti shvataš da se iz pepela novo nešto može stvoriti. Mašta je mašta, a realnost realnost. Izbrisao si i sećanje na nas. Za tren.
Ti nikada nisi ni bio moj. Nikada nismo ni postojali „mi”. Sve je bila samo samoobmana. Pusta nada. A ja se nje i dalje uporno držim. Ne mogu još da je pustim. Još si tu, u meni, iako nikad nisi ni bio ovde. Kažu da je najteže pustiti one koje nismo ni imali. U pravu su.
Osećam neku prazninu u sebi. Ostavio je tvoj odlazak. Popunjavam je konstantnim radom. Bežim od osećanja. Bežim od sećanja. Pokušavam i razumom da ugasim emocije. Razum zna da je ovako najbolje. Srce ga ne sluša. Osećanja se ne mogu racionalizovati.
U noćima kao što je ova, fališ mi. Fali mi tvoje „laku noć“. Umesto njega čujem samo bolne jecaje tišine. Da mi je samo da prođe još jedna beskrajno duga noć u nizu. Ko zna koliko će ih još ovakvih biti. Ne znam kada će magla da proguta sećanje. Ne znam kada će srce prestati da doziva tvoje ime.
Da mi je sada samo da prođe ova noć i nastupi dan. Dan mogu da prevarim. Noć ne mogu. Noći kriju ono od čega danju uporno bežimo i pretvaramo se da je sve u redu. A nije. Nije ali biće… Posle noći uvek jutro sviće…
Druga strana tuge 