Šta su prave vrednosti? Da li ih i dalje cenimo ili su postale pluskvamperfekat, „bilo nekada davno“?
Gde smo se mi to izgubili? Kada je sve počelo da se raspada? Kada smo prestali da budemo ljudi i postali razmaženi materijalisti? Od kada verujemo da je sve u novcu?
Mediji nam predstavljaju bogatstvo kao najbitniji cilj ka kome svi treba da težimo. Bez novca ne vredimo. Nismo ljudi. Ne zaslužujemo ni ovaj vazduh da udišemo. Celog života težimo da zaradimo sto više. Neki u tome i uspeju. A da li uspevaju i da budu istinski srećni sa punim novčanikom u rukama? Da li im je i srce puno? Koliko bogataša je zadovoljmo svojim životom? Trče za karijerom, a druge stvari, bitnije, gube iz vida. Nemaju vremena za njih. Zaboravljaju na prave vrednosti koje nisu na prodaju.
Ovi drugi, “manje srećni od njih”, čak im i zavide. A na čemu to? Na neretkim razvodima ili samoubistvima? Na sklonosti ka porocima? Na tome što su otudjeni od ljudi oko sebe?
Pogrešna pitanja postavljamo kada želimo da saznamo da li se neko ostvario u životu. Nije bitno da li si bogat ni da li si u braku. Ono što je jedino bitno jeste da li si srećan. Džabe velika kuća ako si sam (usamljen) u njoj i nemaš nekog da ti pruži ruku kad ti je teško. Džabe brak ako si samac u njemu. Sreću ne čini ono što imamo, nego način na koji doživljavamo ono što imamo.
Novac jeste bitan, ali nije jedina vrednost. Prave vrednosti su dobrota, poštenje, empatija, ljubav. Gde su nestale? Danas odbacujemo ljubav. Ljudi su nam objekti, sredstva za zadovoljavanje naših potreba, često rupa u nama. A to su u stvari samo rupe bez dna. Ne mogu ih drugi popuniti. To možemo samo mi. Drugi ljudi treba da nam ulepšaju već lep život. Loš život moramo mi sami da popravljamo.
Odbacujemo čoveka čim mu otkrijemo mane i bežimo nakon prve svađe. Ka čemu težimo? Ka savršenstvu? Da li savršenstvo postoji? Da li smo mi savršeni? Sebe precenjujemo, druge potcenjujemo. Želimo bolje. Uvek bolje i više. Prokleti. Večito nezadovoljni. Šta ćemo na kraju dobiti? Ostaćemo sami. Izbirač ili naiđe na otirač ili ne naiđe ni na šta. Propusti sve prilike. Propusti osobu koja ga je volela na svoj nesavršen nacin. Ostaje sam.
Mi u stvari tražimo svoje kopije zbog sopstvenog samoljublja. A i kad ih nađemo vidimo svoje mane u njima. A to je nepodnošljivo. Odlazimo. Ne možemo valjda da u tuđem odrazu vidimo i svoj sopstveni. To nas plaši. Ruši se savršena slika koju smo imali o sebi. Bili smo ubeđeni da smo da smo bolji. Kompleks više vrednosti je sveprisutan.
Ostavljamo tu nesavršenu osobu da bismo i dalje mogli da se divimo svom liku u ogledalu i izbegnemo da sagledamo svoju dušu. Možda bismo shvatili da umesto duše imamo prazninu. Jedno veliko ništa.
Najteže je sagledati sebe. Najstrašnije. Uvek je lakše otići i tražiti ponovo neku našu kopiju, ali možda ovaj put savršeniju od nas samih. I evo! Pojavila se! Srećni smo ali ne zadugo. Počinje samopouzdanje da nam opada. Ta osoba ne ljubi naš odraz u ogledalu. To urušava nas ego. I postaje nepodnošljivo. Opet odlazimo. Dokle? Dokle više? Da li uopšte znamo šta želimo?
Da li uopšte znamo ko smo i šta smo? Da li možemo da izađemo na kraj sami sa sobom? Da li imamo snage da se zagledamo duboko u sebe? Ako nemamo, ako nismo svesni i svojih vrlina i mana i ne možemo da formiramo realno mišljenje o sebi, teško ćemo moći da ostvarimo kvalitetan odnos sa drugim ljudskim bićem. Problemi koje imamo sami sa sobom odraziće se i na naše odnose sa ljudima. Prave promene dešavaju se iznutra. Ako želite da menjate svoj život, počnite od sebe.
Ako ste sada sami ili ako niste uspeli u poslu, ne krivite druge. Krivite sebe. Vi ste odgovorni za svoj život, svoju sreću. Samo od vas zavisi sve. Naučite lekcije koje vam život šalje. Ne ponavljajte ih više. Znakovi su svuda oko nas samo ih treba prepoznati.
Nismo mi odbacili prave vrednosti. Nismo mi odbacili ljubav. Mi smo odbacili sami sebe…
Druga strana tuge 