Otkad te nema,
sat je stao.
Dišem, a ne živim.
Sve je prestalo.
Oluja u duši,
Ceo svet mi se ruši.
Bol se skrila,
ništavilom se prekrila.
Suza tek ponekad kane,
kao znak da još sam živa.
Ne znam ko sam,
gde sam i kuda ću bez tebe.
Sve je besmisao.
Svaki dan košmar.
Ne prepoznajem više samu sebe.
Ja sam sada opet dete malo,
koje je palo i nije ustalo.
Nema tvoje ruke da me podigne.
Ni ne želim da se dignem sama.
Bez tebe sve je ionako tama.
Život mi te iznenada uze,
u očima mi skrivene krvave suze.
Suze koje ne liju, najviše bole.
Glas koji ne jeca, najstrašniji odjek ima.
Da mogu, plakala bih doveka,
ali bol koju osećam ne bih isplakala.
Svaka suza u poređenju s bolom je ništavna.
Nema olakšanja.
Vreme neke boli ne briše.
Večno padaju najteže kiše.
Svaki dan je kao godina,
otkad si me napustila.
Ničemu se više ne nadam.
Teška depresija me savladala.
Način na koji si otišla,
zaboleo je više od mača u slomljeno srce.
Sa tobom otišlo je i mog života sunce.
Sa tobom otišlo je pola mene.
Ne želim da živim od uspomene!
Vreme, vrati se!
Vrati mi ono najsvetije.
Ne kažnjavaj me.
Šta sam Bogu skrivila?
Da ovako okrutno kazni me,
Majko moja najmilija…
Vreme vratiti se neće.
Za mene više nema sreće.
Tonem, nestajem,
Da se bilo čemu radujem prestajem…
Moj osmeh sahranjen je s tobom,
Ne znam šta ću s ovim bolom,
Ovim suzama koje ne teku,
A srce peku.
Otkad te nema,
nema ni mene.
Proganjaju me mračne sene,
duhovi prošlosti,
Živote, imaj prema meni malo milosti!
Kako da povratim izgubljeni mir?
Kako ponovo od sreće da zadrhtim
a ne stalno od straha i mraka?
Zašto mi na dlanu umire zvezda svaka?
Kako da se sa sudbinom zlom pomirim?
Kako da nastavim bez tebe, majko, da živim?
Svetlo više na kraju tunela ne sija,
ugasila se svetlost najsjajnija.
Lavirintom beznađa umorno lutam,
u ponor sve dublje i dublje propadam.
Izbavi me ko uvek što si znala
da ne bih u provaliji zauvek ostala.
Kako stvarnost da prihvatim?
Kako bez tebe život da nastavim?
Pitanja bez odgovora…
Život bez radovanja
Eto to je moja sudbina…
Druga strana tuge 