Vreme teče i sa sobom kad tad odnese i ono što nam je najdraže. U jednom trenu voljeni su tu, a u drugom ih nema više. Odu tek tako, iznenada. Prokleto je teško prihvatiti novu realnost, kada te do juče jutrom budila nežna ruka tvoje majke.
Jutra sada imaju drugačiju boju. Izgubila su vedrinu, svetlost. Nekako su mračna i ni po čemu se ne razlikuju od noći. Sve je isto. I jutro. I dan. I noć. Samo ti više nisi isti. Gubitak te zauvek promenio. Nešto u tebi zauvek je umrlo.
Kada odu oni koje volimo, odlazi sa njima i deo nas. Možda onaj najbolji, možda onaj najgori. Sve zavisi od toga kako gledamo na život i na smrt. Na pobede i na poraze. Na gubitke i dobitke. Nesreća može da nas učini boljim ljudima, a može i da nas slomi i pretvori u ogorčene starce koji su mladi ostarili.
Teško je. To ne zna onaj koji takav bol nije osetio na svojoj koži. Uzalud ćeš pokušavati da mu objasniš. Neće razumeti. Teško čovek može da se stavi u cipele drugog čoveka. Svoje cipele moraš da nosiš sam. Ni ne očekuj da neko razume koliko te stežu i kako ti noge krvare. Moraš da trpiš, da glumiš da si ok. Moraš da budeš jak, da nastaviš dalje. Moraš, a opet ne moraš ništa. Izbor je tvoj. Izbor je uvek samo tvoj. Šta drugi kažu, misle ili osećaju ne treba da te dotiče. Tek kada to naučiš bićeš slobodan. Slobodan da osećaš šta želiš i da živiš samo po svom nahođenju. Ti si vlasnik svog života, zar ne?
Ne beži od svoje tuge. Ne beži od sebe. Suoči se sa demonima koji te opsedaju. Nećeš ih pobediti ako ih ignorišeš. Oni će tako samo bivati jači i jači. Poješće te živog. Umrećeš pre smrti. Ne čini to sebi! Voli sebe isto onako kako te volela osoba koje više nema! Suoči se sa istinom koliko god bolela. Moraš! Moraš to da bi nastavio dalje.
Bolno je. Boli svako sećanje. Svaka i izgovorena i neigovorena reč. Boli život. Boli smrt. Nema više osobe koja te milovala po kosi i tiho šaputala da će biti sve u redu, a ti si joj slepo verovao. Nema više osobe koja je sa tobom delila i sreću i tugu i koja te podržavala i kad si dobar i kad si loš i kada se dižeš i kada padaš.
Ne čuješ više dobro poznate reči “obuci se, hladno je”, “jesi gladan” i “jesi stigao kući”. Sada bi sve dao samo da ih još jednom da ih čuješ. Ali, ne…
Telefon zvoni, a ti se nadaš da ćeš tamo iza čuti dobro poznat glas. A onda – šamar istine! Ne, nikada više. Počinješ da mrziš telefon koji zvoni. Počinješ da mrziš sebe jer nisi dovoljno cenio osobu koja je jedina umela bezrezervno da te voli. Počinješ da mrziš sebe jer nisi sprečio njenu smrt. Uporno tražiš krivca, jer bi ti bilo lakše da neko plati za tu bol koja te izjeda. Ali krivca nema i to te UBIJA! Nema melema za tvoju ranu…
Kajanje izjeda dušu, a od njega nemaš ništa. Ne postoji gumica koja briše stranice prošlosti. Sve što se mogao da daš, dao si. Koliko si umeo da voliš, voleo si. Ne krivi sebe! Da si umeo bolje, radio bi bolje.
Ne krivi ni one koji su otišli. Možda su oni izabrali da odu. Poštuj njihovu odluku. Ne krivi ni one koji su ubrzali njihov odlazak u večnost. Nekad život nije nagrada, nego kazna. Možda su im učinili uslugu i oslobodili ih tereta ovozemaljskog života. Svako odlazi onda kada je spreman da ode. Zapamti to! Čak iako ne veruješ, poveruj. Biće ti lakše. Olakšaj sebi život!
Skini okove koje si sam sebi navukao. Ne očekuj da ti ih drugi skidaju. Od drugih ne očekuj NIŠTA. Ne budi zarobljenik svog života. Odagnaj gorčinu koja ti truje dušu. Ne vredi da proklinješ život i sudbinu. Moraš naučiti da igraš sa kartama koje si dobio iako su loše, jer igra ni tada ne prestaje. Iako bi ti poželeo da je okončaš, ona se nastavlja. Možda nekad izvučeš i poneku dobru i pobediš u partiji. Nisi ni ti valjda večni gubitnik, napaćeni čoveče! Valjda će i tebi sunce jednom da svane.
Oprosti sebi. Oprosti drugima. Oprostili su vam i voljeni koji su otišli na neko bolje mesto. Čekaju te da im se pridružiš jednog dana. A do tada – ŽIVI. Igra se ipak nastavlja…
Druga strana tuge 