Nekada je tako teško zaći u najskrivenije, najdublje delove samog sebe. Strah nas šta ćemo tamo zateći. Mnogi od nas celi život provedu, a da nisu ni pokušali da kroče tu gde smeju samo najhrabriji.
Plašimo se sebe više nego bilo koga drugog na svetu. Najradije bismo pobegli negde daleko, što dalje od sebe. Ali to je nemoguće. Ono što jesi prati te gde god otišao, šta god radio.
Menjamo gradove, države, poslove, prijatelje, ljubavi i opet ne nalazimo sreću. Uvek nam nešto fali. A ono što nam fali je U NAMA. Ali mi nismo u kontaktu sami sa sobom. Ne znamo ko smo. Plašimo se da pogledamo (zaista pogledamo) svoj odraz u ogledalu. Grebemo po površini svoje duše, a nemamo pojma šta je duboko unutra. Mislimo da znamo ko smo, a u stvari sve je zabluda.
Tražimo sebe na pogrešnim mestima. U pogrešnim ljudima. U pogrešnim stvarima. I tako prođe čitav jedan život, a mi kao da ga nismo ni živeli. Jer nismo smeli da ga živimo, jer nismo smeli da se suočimo sa sobom. Uporno smo bežali od sebe i tako pobegli i od života.
Junače, pogledaj svoj odraz u ogledalu! Ne plaši se! To si ti! Šta god video, zavoli to! Zavoli i svetle i mračne strane samog sebe. Poljubi sada svoj odraz u ogledalu i reci mu „volim te“. Ponavljaj to sve dok to ne postane tvoja stvarnost.
Imaš moć da promeniš život. Promena počinje iznutra. Promena počinje kad zavoliš sebe.
Druga strana tuge 