U nastavku je odeljak iz priručnika „Nesalomiva“.
Bes u meni tinja kao buktinja. Ne smiruje se nikad. Stalno je u meni nervoza. I taj osmeh koji se s vremena na vreme pojavi na licu je lažan. Farsa. Mi smo svi ko u nekom filmu – glumci često sa maskama. Glumimo da smo ono što nismo da bismo dobili odobravanje drugih. Ne možemo da živimo po svom nahođenju zavisni od tuđih mišljenja. Zapitamo li se nekada zašto?
Zašto nam je toliko preko potrebno to divljenje drugih? Čija nam to naklonost zapravo fali? Znate li odgovor? Fali nam ljubav prema sebi.
Mi sami sebe ne prihvatamo pa se oblačimo u tuđa odela, odela koja smatramo da će se dopasti drugima, jer ovo naše se ne dopada nama samima. Ne dopada nam se taj odraz u ogledalu. Vidimo neuspeh, posrnuće, slabost, bes, tugu. Vidimo sve ono što ne želimo.
Ah, plašimo se sami sebe, onog što jesmo, onog što smo postali. Oteraćemo sve oko nas. Ostaćemo SAMI a kako ćemo se onda suočiti sa onim što jesmo. Lakše je da navlačimo maske i lažno se smejemo u društvu drugih koji ne bi razumeli naša istinska osećanja. Naše emocije bi ih ugušile, pritisnule, oterale, ispile im i to malo njihovog daška pozitivne energije.
A da li nam ova gluma zaista ne pada teško? Koliko snage treba čoveku da se nasmeje a sve u njemu zapravo VRIŠTI? I da li je uopšte zdravo potiskivati vrisak koji bi razorio planine… vrisak koji niko ne bi ni čuo, niti želi da čuje… vrisak koji ni sami ne želimo da čujemo. Plašimo ga se. Plašimo se jačine svojih emocija nespremni da se suočimo sa njima.
Glumimo ne samo pred drugima, nego često i pred sobom. Tek ponekad naiđe taj talas koji nas potopi i mi se prepustimo suzama da teku i bolu da izađe. Takvi dani, a naročito noći neizrecivo bole. Ubijaju. A mi smo u tom bolu sami… jedini ko nam može pomoći – jesmo mi sami. Sve je na nama…
U našim rukama je i otrov i lek za naše boli. Od nas zavisi šta ćemo ubrizgati u svoje vene. Hoćemo li doveka plakati nad onim što je prošlo i ne može se promeniti i trovati svoje srce gorčinom otrova ili ćemo se pomiriti sa sudbinom i krenuti dalje verujući u neko bolje sutra?
Onog trena kada zavolimo sebe uzećemo taj lek koji nam je sve vreme bio ispred nosa i ispiti ga. I nakon prolaska kroz deveti krug pakla mogu se otvoriti vrata raja. I nakon košmara možemo sanjati lepše snove. Samo što je u to teško ponovo verovati. Skoro nemoguće. A ipak, sve je moguće…
Druga strana tuge 