Živela jednom dva prelepa cvetića u jednoj strašnoj, tamnoj šumi. Nisu videli dana svetlosti. Plašili su se da izađu iz te tame. Navikli su na nju. Nisu znali za drugačije. Živeli su okruženi drugim cvetićima iz svoje familije, a oni im nisu poklanjali dovoljno pažnje i ljubavi. Stalno su ih kritikovali i vikali na njih. To je loše uticalo na njihovu senzitivnu prirodu. Tek što su počeli da cvetaju, a već su upoznali svu okrutnost sveta. Patili su. Patili su godinama. Nisu mogli da cvetaju negde drugde izvan te šume. Gde god otišli šuma je ostajala duboko u njima. Nisu znali u čemu je problem. Drugo cveće iz drugih familija delovalo je srećnije, samopouzdanije, nizalo uspehe. Verovalo je da vredi, videlo je svoju istinsku lepotu. Kako im je to polazilo za rukom? Ova dva cvetića mislila su da su bezvredna.
Jedan od njih je konačno odlučio da se menja. Poželeo da bude jači bez obzira na slabe, loše korene. Da bude samopouzdaniji. Srećniji. Vratio se u mislima u dane kada je tek počeo da niče. Shvatio je da je njega familija volela, ali na sasvim pogrešan način. Bila je to ljubav. Ali ne ona prava. Morao je da nauči da voli sebe onako kako ga familija nikad nije volela. Želeo je da živi u prelepoj rajskoj livadi i stvori sebi siguran, miran, srećan dom. Zamalo i da uspe u tome.
A onda… Bum! Šuma se još više zamračila. Jedan od prelepih cvetića je uništio druga dva cveta iz familije jer se razboleo. Razboleo se od stalne vike, cike, kritika i neljubavi. Odveden je iz šume na bolničku rehabilitaciju. Tamo mu je sada teško, ali možda uspe da pronađe svoju davno izgubljenu livadu. Drugi prelepi cvetić će biti tu za njega jer zna kroz šta je prošao i zašto nikad nije procvetao. Pružiće mu razumevanje i podršku koju je trebalo da dobije od cvetova roditelja, a nikada nije.
Šuma je sada prazna. Više se ne čuju cika i dreka. Konačno vlada mir, ali taj mir bolniji je i od te vike. Cvetić je verovao da će se šuma pretvoriti u prelepu livadu i da će svi cvetovi iz familije biti srećni i cvetati, cvetati… ali to je sve bilo samo pusto nadanje. Uništeni cvetovi nisu znali da mogu drugačije da cvetaju. Mislili su da je njihov način najbolji. Nisu umeli da unesu svetlost u tamu šume. Navikli su na mrak, jer su i njih tako učili.
Šuma nikada neće moći da nestane iz sećanja ova dva cvetića. Gde god odu nosiće je u sebi i ma koliko vremena prošlo ne mogu je zaboraviti. Ni šumu ni uništene cvetove ni uništenu mladost. Ali cvetići će na nekom drugom mestu sa nekim drugim cvetićem da stvore novu livadu – lepšu, raznobojniju, veselijih boja, nalik raju. Cvetići neće živeti u strašnoj šumi. Prekinuće začarani krug patnje i muke. Neke liske će im možda slomljene, ali i bez obzira na to, oni imaju prava da i dalje cvetaju. I cvetaće…
Druga strana tuge 