Srešćemo se opet tamo gde je večno proleće, gde uvek cveta cveće, gde nema bola, suza i nesreće. Tamo negde daleko, iza zvezda, u drugoj realnosti, nastavićemo tamo gde smo stali u ovoj. Smrt nije kraj, smrt ne može biti kraj.
Teško je pomiriti se sa nečijim odlaskom ako ne veruješ da ćete se jednom opet sresti. Nije samo teško, nemoguće je. Te reči „nikad više“ neizrecivo bole i teško ih je pojmiti. Kakav bi uopšte bio smisao života ako ništa ne postoji nakon što nas prekrije zemlja? Gde je onda pravda za sve one koji stalno nezasluženo pate?
Mora biti da smo s razlogom došli na ovaj svet, da naučimo neke lekcije, a neki od nas dobijaju stalno one najteže. Neki od nas su predoređeni da uče kroz najbolnije iskustvo. Zašto? Zašto nekom život deli osmehe, a nekom suze? Gde je tu pravda, ima li je?
Ne mogu da verujem da ovaj život može nekom da da toliko loše karte. Sigurno postoji razlog zašto je to tako. Jako dobar razlog koji trenutno uopšte ne vidim. Bol mi je zamaglio sve vidike. Ništa ne vidim, ništa ne osećam, ničemu se ne nadam. Nemam više snage ni volje čak ni sudbinu zlu da krivim. Nemam volju da živim i postojim…
Druga strana tuge 