Kuća naša, a u njoj ti.
Pitam te tiho “kako si”.
Strah me parališe.
Ne smem da te zagrlim,
kao da se bojim da te ne izgubim.
Prilaziš mi nasmejana i mila,
kažeš kako dobro si.
Uspem tiho da izustim “a gde si do sada bila?”
“Zašto javljala se nisi?”
“Tamo gde sam ja vlada večni mir,
gubi se sa ovozemaljskim svetom dodir.
Toliko reči bismo rekli, ali ostajemo nemi.
Ostajemo da živimo samo u vašoj uspomeni.
Kada ti nedostajem, zatvori oči,
ja ću ti u san doći.
Zagrliću te kao nekad što znala sam.
Reći ću ti sve što na Zemlji nisam.
Zatvori oči, mirno spavaj, mila,
imaš nekog ko će uvek da ti čuva san.
Nasmejana uvek dočekaj novi dan.
Srećna budi kao i pre što si bila.
Nemoj patiti, nemoj suze liti
što mene kad se probudiš nećeš videti.
One koje volimo uvek ćemo naći
na jednom mestu koje se zove srce.
Stavi ruku na njega i osetićeš me.
Ja nikada odatle ne mogu otići.”
Uđe svetlost kroz prozor i nestade majka.
Otvorih oči i tiho zaplakah.
Da li je sve ovo bila bajka?
Sve je bio samo san.
Osvanuo je novi dan.
Druga strana tuge 