Moja kuća nikad nije bila dom

Moja kuća nikad nije bila dom, sigurno gnezdo gde ćes da otrčiš kada se sve oko tebe ruši. Moja kuća je bila sinonim stradanja, uvek prekrivena velom tame. Uvek je bilo bitki koje je vodio svako sa svakim jer ih nije vodio sa onim s kim je trebalo – sa samim sobom. Svi su znali da upere prst u onog drugog i kažu „ti si kriv“ a niko nije bio spreman u sebe da se zagleda. U toj buri stradali su svi, a svi su bili i krivci i žrtve. Žrtve svojih svesnih i nesvesnih izbora i grešaka nespremni da ih ikada uoče i razreše.

Moja kuća nikad nije bila dom, a do poslednjeg dana sam verovala da će postati. Kad nešto toliko žarko želimo hvatamo se svim silama za tu malu, minimalnu, mizernu trunčicu nade i branimo je životom. Svi želimo srećnu porodicu. Mi koji nismo te sreće da je imamo, gradimo je u snovima i verujemo da san jednom mora postati java jer ne možemo da verujemo da život može biti tako nepravedan. Pa valjda i mi imamo pravo da saznamo šta je prava ljubav… topao zagrljaj… osmeh… podrška… ohrabrenje… mir… Ali život nije fer. Ne pobeđuje dobro kao u bajkama. Stradaju i nevini. Ne ostvaraju se svi snovi. Neki se zauvek sruše na način koji nismo mogli ni zamisliti. Život se u trenu pretvori u horor film i nema happy end-a. Realnost je drugačija, surovija, šiba te kuda i kad stigne, a ti ajde izdrži, budi jak. Živi.

Moja kuća nikad neće biti dom. Nikada nećemo biti srećni. Više nema ni nade ni snova. Pojela ih realnost. I to boli. Cepa već slomljeno srce u milijardu delića. Gotovo je. Sve je sada gotovo. Mog doma nema više. Nema više ni mene. Kada se sruši temelj na kom si izgradio kuću svog života ruši se cela kuca. Više ne znaš ko si, jer ta kuća- to si bio ti. A sada nisi niko i nikom više ne pripadaš. Ostaješ prokleto sam.

Ja više nemam ni kuću ni dom. Nemam nikog ko će me spasiti kad krenem u provaliju da padam. Nema više osobe koja je bila jedina sigurna luka u nesigurnom domu, na koju uvek mogu da svratim kad more postane nemirno. Nema više osobe koja je znala i najviše da me povredi, razočara, uništi ali i iz svakog pepela digne. Zbog nje sam i padala i dizala se. A sada znam samo za pad. Jos ležim u tom pepelu, polomljena na paramparcad i niko neće da me podigne. Moram sama. Moraću da skupim ove smrvljene delove sebe i izgradim neko novo ja. Izgradim novu kuću. Dom. A plašim se. Ne znam kakva će biti moja nova kuća. Navikla sam na staru. Nisam mogla da je napustim iako me na mahove i gušila i ubijala. Tek sada kada se sama srušila ja moram da je pustim… i gradim novu na čvrstim temeljima baš onako kako se gradi pravi dom.

Valjda ću jednom i ja imati i kuću i dom. Zaslužila sam. Ali znam da za to moram da se borim. Osoba koje više nema govorila je da sam ja borac i da se za mene ne brine. Opravdaću njeno povorenje. Učiniću je ponosnom. Napraviću nešto što niko od njih generacijama unazad nije uspeo. Ja sam ta koja će da prekine pakleni krug. Ja sam ta -prva – koja će uspeti da izgradi pravi dom.

Imaću i ja jednom i kuću i dom. Kada te život šiba sa svih strana i toliko krvariš da krv šiklja a ti više ne znaš ni odakle curi, moraš da pokažeš životu da si jači od njega i da ćeš ga pobediti. Njemu u inat moraš da uspeš. Moraš da izbrišeš svu krv, da lečiš sve rane, da živiš sa svim ožiljcima i da ih zavoliš. Da zavoliš sebe i krvavog i ranjenog i tužnog i ljutog i depresivnog i očajnog i bespomoćnog. Ali nikada ne smeš da odustaneš i dozvoliš mu da ti zada takav udarac posle kog se više nećeš podići. Ja ću da se dignem kao ranjena zver, pogledaću sudbinu ravno u oči bez straha i pobediću, novu sebe i novi dom izgradiću.