Veče je. Vrištala bih, ali nemam glasa.
Toliko je u meni i tuge i besa.
Plašim se da bi moj vrisak razorio sve planine.
San mi ne dolazi.
Proganjaju me demoni prošlosti.
Uzalud se opirem.
Uzalud navlačim na sebe boju jutarnjeg sunca.
Od mraka u sebi ne možeš pobeći.
Pozno je doba noći. Oči su mi i dalje otvorene,
srce napuklo od čemera i jada.
Nikog nema rane da mu vida.
Samoća ubija poput pelina.
Rado bih zaplakala, ali suza na jastuk neće da kane.
Jutro nikako da svane!
Svuda oko mene je tama.
Nemam više snage da tražim izlaz,
da tražim spas.
Sve dublje tonem u mračni vir.
Zakopana u vrtlogu horor prošlosti,
ne vidim danas, ne vidim sutra.
Za mene odavno ne sviću jutra!
Pružam ruku. Izbavite me!
Nikog nema. Više nikog nema.
Jede me tama. Jedem samu sebe.
Svaki zalog mi u grlu zastaje. Teško varim.
Samu sebe hoću da udavim.
Mrmljam u sebi „dosta je, ne mogu više“,
Niko ne čuje. I da vrisnem niko ne bi čuo.
Vapaj nesrećnih ne dopire do srećnih.
Oni ne razumeju krik napaćenih duša.
Nikom ne pričam o svojim borbama.
I da pričam, slušali bi ali ne bi čuli.
Čovek ni sebe ne razume, a kamoli drugog.
Mi smo u svetu mraku tako prokleto sami.
Uzalud čekam neka bolja jutra.
Sunce ne sija nesrećnima.
Učim ovaj ples po mesečini.
I čekam, čekam da odigram svoj poslednji valcer.
Pesma je nagradno objavljena i u međunarodnoj zbirci poezije „Ispod školje 2„ u izdanju Pisci i književnost.
Druga strana tuge 