Boli jedna rana,
boli svakog dana.
Boli i ovaj osmeh na licu,
on pravi najveći krater na srcu.
Osmeh je najveća ljudska misterija.
Iza njega ne znaš šta se krije.
Koliko li suza iz njega lije?
Lažemo sebe, lažemo druge,
a lažna sreća boli više od iskrene tuge.
Čemu li služi ovaj bal pod maskama?
Strah nam je u kostima,
ne prihvatamo sebe i svoja osećanja.
Zakopavamo u dubinama mračna sećanja.
Plašimo se sebe u očima drugih,
postajemo glumci za Oskara,
i našoj glumi nema kraja.
Maske nas guše, stežu, ubijaju,
ali mi ih ne skidamo,
zavisni od aplauza na pozornici života,
držimo čvrsto Oskar u rukama,
dok polako umiremo u najtežim mukama.
Gromki aplauz, osmeh od uha do uha:
“Uspeo sam u životu! Gle, svi mi zavide!
Na vrhu sam, a u stvari na najvećem dnu.”
U samoći teških noći,
pune suza postaju oči.
Oskar nam ništa ne znači,
kada maska s lica počne da se svlači.
Šta nam sada vrede svi aplauzi ovog sveta
kada bespomoćni, smrvljeni i sami klečimo pokraj kreveta?
Gde nam je sada publika da nas po ramenu tapše?
Gde su sada ti ljudi koji nam zavide?
Šta imamo od njihovog divljenja
kad nam se ceo svet ruši do samog temelja?
Bacite maske! Dosta je više glume!
Plešite u ritmu svojih osećanja.
Ne bežite od sećanja!
Ne bežite od tuge i gorčine!
Dajte sami sebi tog Oskara
za ljubav prema sebi, za iskrenost, za hrabrost!
Jer kada zavese se spuste,
mi ipak ostajemo sami.
Druga strana tuge 