Knjiga prošlosti

Ko sam ja? Ja nisam čovek.
Ja sam samo senka koja kroz život luta,
život koji je dobila, a nije ga tražila.

Moji koraci odavno nikuda ne vode.
Ne vidim put, ne vidim smisao.
Moji vidici su samo magla.
Ja ne znam šta je sunce.

Postojim samo zato što nemam snage postojanje da prekinem.
Živim od danas do sutra bez radosti, bez nade, bez snova.
Ništa više ne želim.
Moja najveća želja umrla je tog dana.
Zauvek je sahranjena u prošlosti.

Nazad nema. Danas ubija. Sutra ne vidim.
Ništa se više ne može ispraviti.
Knjiga prošlosti je već ispisana.
Ne postoji „to be continued“.

Uporno držim tu prašnjavu knjigu u rukama,
kupam je svojim suzama ne bih li jasnije videla slova
i razumela kraj.
Oči me svaki put peku.
Ne prihvatam ovakav kraj!
Imam i ja prava na happy end!

Pokušavaju da mi istrgnu knjigu iz ruke,
ali ne dam je! Moja prošlost – to sam ja.
Ako nestane knjiga šta ostaje?
Ko ja to postajem?

Uporno čitam sve stranice nanovo i nanovo.
Vraćam se na početak.
Sve je tako staro a novo.
Jasno je zašto sada ne vidim svetlost u mraku.
U mraku sam rođena.
U mraku celog zivota živela.
Moje oči su slepe.

Ne mogu da pišem novu knjigu
dok ne protumačim staru.
Moram da razumem svaku rečenicu.
Iz tumačenja svake od njih rađam se neka nova „ja“.

Ko ću postati? Hoće li moje oči konačno progledati?
Hoću li uzeti tu olovku u ruke i početi da pišem svoju knjigu?
Ili ću do kraja večnosti roniti suze nad starom,
čiji kraj ma šta god uradila ne mogu promeniti?