Kažu „trgni se, ustani, život ide dalje“.
Lako je njima da to govore.
Njihove noge kao moje ne krvare.
Gazim po trnju otkad sam na ovaj svet dosla.
Ruže baksuzima kao ja nikad ne cvetaju😐.
Ljute me te njihove reči.
Kao da u njima nema razumevanja i saosećajnosti.
Zašto čovek čoveka ne razume?
Kada smo postali takvi?
Ili smo oduvek takvi i bili…
Lako je reći „nastavi dalje“
kada tebi život često cveće šalje.
Kako bi ti borio moje bitke?
Moje bitke teško je i zamisliti
a kamoli doživeti i preživeti.
Već srušen svet srušio mi se do temelja.
Kako da ustanem i počnem novu kuću da gradim?🏘
Odakle da počnem?
Nekad nemam snage ni oči da otvorim…
Nekad mrzim jutra koja dočekam živa.
Trudim se da motivišem i sebe i druge,
ali onda naiđe talas preteških emocija
i krećem da se davim u njima.
Ne umem da plivam.
Nikad nisam naučila.
Neopisivo su teški ovakvi dani
ispunjeni emotivnim nabojem.
Treba ih preživeti.
Treba se suočiti sa osećanjima
koja isplivavaju na površinu iz najskrivenijih dubina.
Od osećanja nikada ne možemo pobeći.
Uzalud ćemo pokušavati.
Ona u jednom trenu ipak izađu iz nas
i mi nemamo kud sem da se sa njima suočimo😟.
Ne mogu da ustanem.
Moj život ne ide dalje.
Stao je tog 2.oktobra.
Zarobljena sam u vremenu.
Vreme za mene ne prolazi.
Ne postoji „napred“.
Ne znam kako da se trgnem.
Kao da sam ostala nepokretna.
Ne mogu da pustim ono što je bilo.
Jer to je ceo moj život.
Kako da se odreknem najvećeg dela sebe?
U mestu ukopana 9 meseci stojim.
Korak napred pravim, nazad dva.
Ne vidim ovome kraj!
Taman pomislim evo svetla,
a onda se i poslednji plamičak gasi.
I opet se gušim u beskrajnom mraku svojih osećanja🌌.
Gde da nađem spas?
Leči li vreme zaista sve rane?
Kada će da mi svane?
Ne mogu više da podnosim mrak!
Teret je ovo pretežak, pretežak…
Druga strana tuge 