Život ti se u trenu promeni. U samo jednom jedinom trenu izgubiš sve. Dva člana porodice odu pod zemlju, jedan u bolnicu na neodređeno, a ti ostaješ da traješ tako sam, ni živ ni mrtav. Pitaš se čime ste vi ovo kao porodica zaslužili?
A učili su me u školi da dobro na kraju pobeđuje i da se dobro dobrim vraća. Učili su me da je život fer i ja sam verovala u bajke. Do tog jednog jedinog trena svim svojim bićem verovala sam da ćemo mi ipak biti srećna porodica.
Pocepala bih sada sve te knjige sa bajkama. Zašto dečje glave pune takvim lažima? Ništa ne ubija čoveka sporije i bolnije od lažne nade. Raspršila se ona kao mehur od sapunice. A mislila sam da smo na korak do sreće, a mi zapravo nikad dalje od nje nismo bili.
Nisam videla ono što je bilo tako očigledno. Pa sve mi se pred očima rušilo, znaci su bili kristalno jasni, a ja sam žmurila i verovala u bajke.
Samo još ovo da se desi i biće sve u redu, samo još ovo i ovo, i tako čitavog našeg života. A nesrećna kob nosi se u duši. I ne postoji ništa spolja što bi nesrećnu dušu (koja sreću ne gaji u sebi) ispunilo srećom.
Svi smo se valjali u vatri patnje, beznađa, samoobmana i nadanja. Jednom je moralo da pukne. Svi smo vukli jedan konopac i svima su ruke bile odveć krvave, slabe i umorne. Neko je morao da popusti, da odustane. Jednom je i taj konopac morao da pukne. Da je bar još neko sem mene bio spreman slepe oči da otvori, možda bi bilo drugačije. Ali nije. I sada više nazad nema.
Konopac više niko ne vuče. Sada svi sami bolujemo svoje boli, neki mrtvi, a neki živi sahranjeni. Sudbina, kažu. Ja kažem neodgovornost.
Ovo je odeljak iz knjige „Nesalomiva“. Ako vam se dopao i koristio vam možete je poručiti.
Druga strana tuge 