Niko neće doći da nas spasi

Kada sam izgubila majku očekivala sam da drugi ljudi odagnaju moj bol (celo jedno poglavlje u knjizi Nesalomiva odnosi se na vrtlog emocija kroz koji sam prošla nakon njene smrti). Mislila sam da će psiholog upotrebiti neki čarobni štapić i ubrzano izbrisati tugu i ljutnju iz mog srca. Prolazili su meseci i meseci. Ni dečko sa kojim sam živela, ni prijatelji, ni psiholog nisu uspeli da izleče moje rane. Rana je i dalje krvarila a ja sam postajala sve ogorčenija i ogorčenija.

Razmišljala sam kako su drugi ljudi srećni! Svi su srećniji od mene (kakva zabluda)! Oni imaju majku, a ja više nikog nemam. Ja sam sama. Oni se brinu oko posla, oko sitnica dok mene razara najužasniji gubitak. Kako uopšte smeju preda mnom da se vesele ili nerviraju oko nekih trivijalnih stvari! Treba više da budu tu za mene!

Nekoliko meseci nakon majčine smrti, okrenuli su se svom životu. Da biju neke svoje bitke, njima najteže. Svakom svoja muka najteža. Ostala sam sama. Okružena ljudima, a sama. Udaljila sam se od njih, ljuta, jer mi nisu pomogli da ublažim tugu. Prestala sam i kod psihologa da idem. Ni ona mi nije pomogla (tako mi se bar tada činilo). Nije me razumela. Nije razumela da je moj život najužasniji.

Želela sam samo da nestanem. Želela sam da taj bol konačno prestane! Odgurnula sam od sebe dečka sa kojim sa živela. On je na sve načine pokušavao da me spasi, ali nije uspeo. Drugi ljudi nas, dragi moji, ne mogu usrećiti, ako nesreću nosimo u sebi.

Postala sam mu teret, koji mu je nakon godinu dana nošenja, postao pretežak i morao je da ga pusti. Otišao je. Ostavio me samu sa mojim bolom. I on je postao depresivan pored mene. Nabijala sam mu osećaj krivice jer sam očekivala da me on spasi od mog života, da me spasi od mene same.

Kad me ostavio izgubila sam tlo pod nogama. Nikada u životu nisam bila u takvoj poziciji da nemam na koga da se oslonim. I tada se pojavio psihopata. Ne znam da li sam očekivala da me spasi ili da me liši ovog bola. Potajno kao da sam želela da me onako suicidalnu dokrajči.

Kraj njega bilo mi je tri puta gore nego bez njega. I tada sam konačno posle više od tri decenije rekla DOSTA JE. Dosta si pokušavala da spasiš druge. Dosta si spašavala one koji te uništavaju. Dosta si očekivala i ti da te drugi spasu. Vreme je da spašavaš sebe! Vreme je da shvatiš da si i ti važna. Tvoje potrebe su važne. Nisi nevidljiva! Nisi nebitna! Nisi iako si celog života mislila da jesi. Roditelji nisu obraćali pažnju na tvoje emocije i potrebe i imala si utisak da te ne vole, da te ne vide. Ali sada si odrasla, pogledaj samu sebe! Vreme je!

Dragi moji, ne očekujte od drugih da vas spasu. Umesto toga potrudite se da bolje upoznate, razumete i spasite sami sebe. Sve dok od drugih očekujemo da nas oni spašavaju i ispunjavaju naše praznine bićemo zavisni od njih i njihov odlazak će nas pakleno boleti. Strahovaćemo uvek da ih ne izgubimo, jer smo ubedili sebe da ne možemo bez njih. A samo bez sebe ne možemo.

Drugi nam mogu pomoći, ali spasti nas ne mogu. Drugi nam mogu pružiti podršku i utehu u procesu tugovanja, ali ne mogu odagnati tugu iz naših grudi umesto nas. Ne očekujmo previše od njih, to samo vodi razočarenju. Očekujmo više od sebe. Preuzmimo odgovornost za svoj život i svoje emocije.