Stop lažnim nadama: Sami bojimo ljude u ružičasto, a posle nam đavo kriv kad ružičasto počne da bledi

Ovo je možda i najteža lekcija koju ćemo u životu naučiti – ljudi nam ne mogu dati ono što u sebi nemaju. Ne mogu. „Ne možeš slomiti kamen i udahnuti mu dušu“. „Kaktus nikad ne postaje nežni cvet.“ („Nesalomiva„).

Nije lako realnosti u oči pogledati i shvatiti i prihvatiti da se neki ljudi neće promeniti. Verujemo u čuda. Kao deca verujemo u bajke, a odrasli smo ljudi.

Radna sveska „Isceli se, sebi vrati se“, koja je deo sveobuhvatnog i jedinstvenog online programa Putovanje ka sebi: Od toksične veze do slobode, pomoći će vam da postanete realniji. Lažne nade su najčešće te koje nas zadržavaju u lošim odnosima, pa hajde da im kažemo stop. Dokle ćemo da živimo u mašti dok nas realnost šamara?

Možda mi negde duboko u sebi i ne želimo da se odreknemo tih lažnih nada, jer bi to značilo da moramo realno sagledati svoju majku, svog oca. Ali tek kad njih sagledamo realno, moći ćemo i te partnere koji po mnogo čemu liče na njih. Nećemo ih više toliko pravdati i za njihovu ljubav se boriti, jer borba za ljubav hronično emocionalno nedostupne osobe je uzaludna borba.

Realno sagledavanje oca i majke znači i da sami sebe moramo realno sagledati, a to je još bolnije. Mi ipak (manje ili više) ličimo na svoje roditelje. Sagledavanjem njihovih tamnih strana, uočićemo i svoje sopstvene.

Moja majka je kukala, glumila žrtvu, njoj je uvek bilo najteže – ista sam bila i ja i to sam 2013. osvestila. Uočila sam sličnosti između nje i narcisa sa kojim sam bila, ali i između sebe i nje. Uh, bolelo jeee…

Ne znam koliko puta sam čitala o narcisoidnim majkama. I dan danas odbijam da verujem da je moja bila takva. Ta činjenica me svakog puta prestravi i onda je opet bojim u ružičasto. Tako mi je lakše. Isto tako bojila sam i partnere.

Moja majka bila je narcisoidna. Momci koje sam pretežno birala bili su emocionalno nedostupni. Ne vide me kao što me nije ni ona videla. Ne vide me i NEĆE me videti. Ne zato što ne vredim nego zato što oni nemaju emocionalne kapacitete da ikoga vide. Ne vide ni sami sebe…

Težim ka tome da prihvatim čistu realnost svoje porodice. Želim da živim u realnosti, a ne u fantaziji. Na taj način započinje se i gradi zdrava (realna) veza.