Preterano davanje učimo u kući – moj primer iz porodice

Da li ste vi posmatrali svoju majku koja se preterano daje i sada i vi to isto radite? (učenje po modelu)

Kroz primer svoje majke (koji je na neki način tipičan ženski primer, patrijarhalni) uvidela sam besmisao preteranog davanja i polako počela da ga smanjujem.

Kad sam počela da živim sa dečkom pre nekoliko godina učila me je da treba da udovoljavam muškarcu – kuvam, perem, peglam, pravim jela koja mu se dopadaju (iako se meni ne dopadaju), njemu bolji komad mesa nego meni…

Slušala sam je neko kratko vreme dok nisam shvatila da to nije u redu. Da, treba udovoljiti osobi do koje nam je stalo, ali to treba da bude i uzajamno. Ne može samo jedna strana da se trudi. Kad tad će se iscrpeti, postati nesrećna i ogorčena i na kraju niko neće biti srećan. Kad samo jedno daje, na kraju niko ne dobija.

Moj otac nije majci kupovao ni poklone za praznike. Ne seti se ni sitnicu da kupi. Nije delio sa njom slatkiše, a ona ne samo da je kuvala šta on želi nego mu je donosila i kašiku, viljušku kad mu zatreba dok jede, jer on, zaboga, nema noge i ruke da ustane po nju.

To me počelo veoma nervirati u mojim kasnim dvadesetim. Nisam smatrala da je to pošteno. Govorila sam joj da se ne ljuti na njega (ljutila se stalno) jer je ona ta koja ga je razmazila. Ako on sa njom ne deli ništa što ona njemu tako da udovoljava?

Daješ, daješ, a ljutiš se što se to ne ceni. I tako godinama. Pa, ako vidiš da se ceni, prestani s tim! Promeni taktiku, nisi mašina koja ima u sebi ugrađen samo jedan program, zar ne?

Naše ponašanje je naša odgovornost. Ako mu mi same ugadjamo do besvesti, mi to treba i da prekinemo tj. smanjimo kad vidimo da se ne ceni… Ne moramo doveka jedno isto ponašanje da praktikujemo ako već vidimo da nam ne donosi dobro.

Ne možemo na silu menjati druge ljude, ali možemo da menjamo sebe – SVOJE PONAŠANJE. Ono što je do nas (što je naša odgovornost) možemo da menjamo i vidimo šta će se onda dešavati.

Mi učimo druge da li će da nas cene ili ne. Kad muškarac bude morao sam nešto da skuva i shvati koliko nije ni lako, možda će onda više ceniti naše kuvanje (kuvanje navodim samo kao primer).

Ne smemo da dozvolimo da nas shvati zdravo za gotovo. Ako smo mu uvek na usluzi, praštamo sve, on stiče utisak da može da radi šta hoće, jer mi ćemo uvek biti tu. Ako mu sve pružamo, malo se požalimo ali mu ipak i dalje sve pružamo, on nema potrebu da se trudi. Shvatio je da sve dobija bez truda i on uživa dok se mi ubijamo od posla i usluživanja.

Moramo da mu pokažemo da ako ne uloži i on neki trud da više neće dobijati kraljevski tretman, tako da, drage moje, smanjimo usluživanje, ne zadržavajmo se samo na praznim rečima.

Ništa nas ne košta da probamo, zar ne? Ako se već dugo preterano dajemo i sad smanjimo to, naići ćemo verovatno na otpor, pobunu, jer se sad taj naš trud već podrazumeva. Zato je bitno da ne idemo u drugu krajnost i ne dajemo se baš uopšte, nego da smanjimo davanje. Istrajmo u ovome! Vremenom, ako istrajemo, stvari se mogu promeniti i on nas više neće shvatati zdravo za gotovo.