Zdrav & toksičan odnos: Ovakvim ljudima treba da se okružimo!

Svi mi koji smo celog života okruženi toksičnošću i toksičnim, narcisoidnim ili drugim osobama koje nam baš i ne prijaju, ne znamo ni kako zdrav odnos izgleda. Kako se u tom odnosu osećamo? Kako se ta osoba prema nama ponaša?

A sigurno smo imali bar jedan zdrav odnos, koji smo možda percipirali kao dosadan. Imala sam drugarica i drugova koji me nisu uvredili čak ni kada sam ja sebe takoreći mrzela i imala najgore mišljenje o sebi. Ipak, više sam se okretala ovima koji su bili loši prema meni, tačnije moja trauma se njima okretala.

Okretala sam se zapravo svojom majci – ljudima koji me stalno kritikuju, napadaju, nipodaštavaju, nabijaju mi osećaj krivice i koji su razmaženi i očekuju da ja ispunim njihove potrebe, dok svoje nisam ni prepoznavala. Oni su svoje frustracije i komplekse lečili na meni, a ja sam im to dozvoljavala.

Međutim, kako učimo sebe da volimo više, ovakve toksične ljude volimo sve manje. Počinjemo da primećujemo tu neku njihovu lošu, negativnu auru. Polako prestaju da nam prijaju. Primećujemo da se nakon viđanja sa njima osećamo mnogo lošije, i to traje danima, pa i sedmicama. I tako svaki ili skoro svaki put.

Imam nekoliko drugarica i drugova sa kojima nakon viđanja osećam mir. Ne more me njihove reči i komentari danima. Kraj njih ne osećam se nesigurno i nedovoljno dobro. Osećam da me poštuju kao ličnost. I to je ZDRAVO. A vremenom prestaje da bude i dosadno, postaje prijatno i ispunjujuće.

Ako ne možemo odmah u ljubavni odnos koji zdrav jer ga percipiramo kao dosadan, obratimo pažnju na zdrave prijateljske ili porodične odnose. Počnimo malo da poredimo njih sa toksičnim odnosima. Mi zapravo sigurnost, mir, stabilnost, poštovanje percipiramo kao dosadu. Ne borimo se za poštovanje i ljubav i dosadno nam je. Ok, dosadno i šta sad? Je li bolje da nam je nekad i dosadno ili da trpimo da nas neko zlostavlja (to je zanimljivo?)?

Sada znam šta ta dosada znači i odlučujem da je istrpim. Šta će se desiti? Vremenom to će postati moja nova zona komfora. Navići ću svoj istraumirani mozak na život bez trauma. Mir i stabilnost postaće mi ispunjujući a počeću da mrzim toksičnost i rolerkoster emocija.

Naravno, ne treba da pronađemo nekog baš dosadnog tipa koji je zaista dosadan, nego normalnog čoveka koji je s vremena na vreme zanimljiv, s vremena na vreme i nije. I mi smo takvi, zar ne? Jesmo li mi uvek zanimljivi?

I još jedna stvar koju sam naučila na putu ličnog razvoja – zdrav odnos je odnos u kom rastemo, ne stagniramo i ne propadamo kao ličnost. U zdravom odnosu, osoba nas poštuje, uvažava naše mišljenje, emocije, često (neće baš uvek) podržava, razume (trudi se da razume i ne osuđuje preterano), motiviše i inspiriše. Ne koči naš rast i razvoj.

Međutim, da bi osoba bila takva, ona najpre i sama mora da radi na sebi i voli sebe. Tako da kad krenemo putem ličnog razvoja, ljudi koji ne kreću ovim putem, moraće pre ili kasnije da postanu prošlost (ili kontakt s njima svodi se na minimum).

Nećemo sprečavati svoj rast zbog ljudi koji neće da rastu! Mi smo došli na ovaj svet da bismo iskoristili svoje pune potencijale a ne da bi nas neki ljudi sprečavali u tome (jer možda oni ni nemaju potencijal ili ga ne vide). Mnogo mi je vremena trebalo da shvatim da ovo nije sebično, nego normalno! Ljudi se menjaju, prerastamo ih. Prerastemo i posao – i onda je vreme da ga menjamo.

Nećemo da stagniramo. Idemo ka vrhu! To znači da ćemo možda neko vreme biti i sami ili okruženi vrlo malim brojem ljudi, ali samoća je bolja od toksičnosti. Tamo na vrhu čekaju nas novi ljudi, slični nama. Samo strpljivo i istrajno!