Zašto nam se čini da su sve veze toksične i da ljubav ne postoji?

Razmišljala sam o vašem jednom komentaru – kako treba da čujemo malo i za lepe primere ljubavnih veza i da smo se ovih loših, toksičnih naslušali. O čemu se tu zapravo radi?

Mi koji dolazimo iz toksičnih porodica – privlačimo u život ljude koji takođe dolaze iz takvih porodica (najčešće) – po principu poznatog. I to ne privlačimo samo takve partnere već i prijatelje – koji su takođe u nekim toksičnim odnosima (ovo znam iz iskustva). I kako onda da uočimo lepe primere zdravih, srećnih veza?

Oni koji dolaze iz sigurnih sredina, srećnijih porodica – međusobno se privlače. Retko će se oni „mešati“ sa nama i mi sa njima. Nedostupni mi je baš pričao da i on uvek privlači ljude iz toksičnih porodica a ima poznanicu koja je iz skladne porodice i ona privlači sigurne obrasce.

Zašto se retko privlačimo sa sigurnim obrascima? Ti sigurni su nama dosadni a mi njima neobični, čudni. Ako nam se putevi i ukrste (ukrste se nekad – da), ukrste se na neko vreme ili ne formiramo neke baš bliske odnose sa njima.

Tako, mi, zapravo, mislimo da ni ne postoje srećne, zdrave veze (a postoje!). Čak i kad vidimo da se neki ljude vole, da su nasmejani, umilo se gledaju, drže za ruke zaljubljeno – naš mozak odbija u to da poveruje, misli da je to laž. Ne registruje tu sreću, on registruje ono na šta je navikao. A navikao je na loše. Na toksično. I on vidi samo to – toksično čak i u zdravom.

Dakle, ako smo ogorčeni, jako razočarani u ljubav nećemo biti u mogućnosti da vidimo primere srećnih ljubavi. Mislićemo da je sve to maska za javnost ili društvene mreže. Tako npr. kad sam rekla da je dečko s kojim sam živela bio momak na mestu i da me nije varao – neko me je pitao kako znam da me nije varao. Taj neko to pita jer ne veruje više uopšte u vernost, ljubav i muškarce.

Kako znam da me nije varao? Znam jer sam živela s njim i verovala sam mu. Nikad mi nije dao razloga da sumnjam. Naš odnos se srušio iz drugih razloga. Mene su zadesile tragedije i drastično sam se promenila a počeo je i on da se menja. Više nismo bili kompatibilni (to se prosto dešava). I naši putevi su se razišli. Ali ja vernost imam u iskustvu i verujem u nju.

I ja sam se mnogooo puta razočarala u muškarce. Ali zar ću doveka da budem ogorčena zbog toga? I da mislim da su svi muškarci isti i ne verujem više u ljubav? Ogorčenost i neopraštanje truju nas, a ne druge. Zbog sebe treba da praštamo. I njima i sebi.

Nisu svi muškarci isti. Nisu svi nevernici. Te muškarce mi smo birale, pa je deo odgovornosti naš. Treba da počnemo da radimo na sebi i počnemo da pravimo drugačije izbore. I polako se oslobađamo gorčine. Zbog sebe. Zaslužujemo ljubav! Ali najpre moramo opet verovati u nju.

Prisetimo se svih dobrih momaka koje smo možda odbili jer su nam bili dosadni. Osmotrimo svoje drugove npr. kakvi su oni? Da li su svi nevernici? Da li ste bar jednom bile sa dečkom koji vas nije varao? Ako jeste – onda je to već znak da nisu svi isti.

Porazmislite da li zaista ne znate ni za jedan primer lepe veze – bilo gde? U daljem okruženju? Na malim ekranima? Ne može se toliko ni na slikama odglumiti sreća – za one koji znaju da čitaju i žele da pročitaju – ljubav će videti u pogledu. Kako se npr. gledaju Kejt Midlton i Princ Vilijam ili Rajan Renolds i Blejk Lajvli?

Cilj svih nas jeste da prekinemo krug toksičnih odnosa i pronađemo odgovarajućeg partnera sa kojim ćemo formirati zdrav. Da bi se to desilo moramo poverovati da ljubav postoji. Ne treba da prestanemo da verujemo u ljubav zbog ljudi koji nisu umeli da nas vole.