Evo zašto je dobro jedno vreme biti sam – nakon toksičnih veza

Kada opsesivno idemo iz veze u vezu ili tragamo za partnerom ne zastanemo da se zapitamo kakvog mi partnera i vezu zapravo želimo i kakvi smo i mi sami pa da u skladu sa sobom i onim šta nudimo i tražimo. Učini nam se da znamo ove odgovore i da poznajemo sami sebe, ali to i nije baš tako. Važno je da se oslobodimo iluzija ne samo o (bivšim) partnerima nego i o sebi.

Korak pred nalaženje onog pravog je samoća. Moramo da zaustavimo tu potragu za partnerom. Ovo nije nimalo lak put za ljubavne zavisnike, kao što sam npr. ja, ali tako se ova zavisnost prekida i otvara put ka zdravoj vezi. Da bismo formirali zdravu, nezavisničku vezu, najpre ne smemo više biti zavisnici.

Samospoznaja je, zapravo, ključ ka privlačenju pravog partnera. A da bismo spoznali sebe, jedno vreme treba da se osamimo. Do sada sam samo dva puta u životu iskusila samoću (nakon narcisa i nakon psihopate), ali ne onu pravu, potpunu. I tada sam, ipak, tragala za novim partnerom (dopisivala sam se).

Moj put samospoznaje

Samoća i potraga za sobom neće biti lake. Ali je li lakše i bolje da večito skakućemo iz jedne u drugu toksičnu vezu i biramo iste partnere samo u različitim telima? Nije lako suočiti se sa svojim realnim odrazom u ogledalu. To ne može svako! Ali mi nismo svako, mi možemo. Važno je da ne krivimo sebe, ljutimo se, mrzimo sebe i kad uočimo da nismo uvek bili baš tako sjajni, nevini kao što smo mislili. Samo konstantujmo kakvi smo bili i donesimo odluku da više takvi nećemo biti i to je to.

Pisala sam vam kakva sam ja bila i pre narcisa i tokom veze sa njim. Mnogo sam ogovarala, mnogo kukala, večita žrtva, zavidna, usmerena pretežno na sebe, histerisala sam (nisam bila asertivna), prepuna kompleksa i nesigurnosti. Njegova tama pomogla mi je da sagledam i svoju sopstvenu. Uh, bilo je to teško buđenje! I sve to što sam spoznala kod sebe drastično sam izmenila kako bih postala bolja osoba i godinama dalje nisam privlačila narcise.

Psihopatu sam privukla na kratko u život ali usled prethodnog rada na sebi, brzo sam ga otpisala (čim je počeo surovo da se šali). Bila sam, zapravo, s njim najviše zbog vrtloga strasti. Nakon njega moj put samospoznaje bio je drugačiji. Sada sam više videla ono dobro u sebi i ko to moje dobro zaslužuje, a ko ne. Krenula sam da se oslobađam sindroma spasitelja i shvatila sam da nije sebično misliti na sebe i imati sopstvene potrebe.

Sve o čemu zapravo pišem na stranici i u knjigama – to je moj put samospoznaje. Nakon sindroma spasitelja, počela sam da radim na ljubavnoj zavisnosti, granicama, potrebama, nežnosti prema sebi, anksioznosti, preteranom davanju i sada na emocionalnoj nedostupnosti (koju sam osvestila u odnosu sa emocionalno nedostupnim). Radim i na poboljšanju zdravlja i ishrane, jer to je deo ljubavi i brige o sebi.

Radila sam na sve ovome u praksi, ne samo u teoriji. Kako nešto osvestim, to počnem da primenjujem, korak po korak, ali to će biti tema nekog drugog posta o radu na sebi.