Pogrešna uverenja o novcu: Idu li zajedno duhovno i materijalno?

Kako je moja toksična porodica uticala na moja uverenja o novcu? Možda se i vi pronađete u mojoj priči…

Dugo već imam pogrešna uverenja o novcu. Moji su mi davali novac (mnogima nisu ni to, zato su mi mnogi i zavideli), ali ljubav, nežnost i razumevanje nisu. Uvek sam imala najnoviji model mobilnog telefona u ruci. Dok su drugi pržili jaja, ja sam jela gotovu ribu i to sve do kraja 2012. godine kada je otac ostao bez posla… Od tada se sve promenilo i u mojoj porodici je nastao još veći haos, jer ipak najgore je imati pa nemati.

Kad sam prvi put poželela da me nema i majka je to pročitala u mom dnevniku rekla je: Zašto, sve smo vam dali? Mislila je na novac. Nesvesno sam zapravo počela da mrzim novac i smatram da je on nešto prljavo i da vodi u nesreću (jer mene nije usrećio, pokušavali su da kupe moju ljubav). Smatrala sam i da loši ljudi hrle ka novcu, a dobri ne. To je tako pogrešno!

Dobar čovek je dobar i sa novcem, onda se oseća bolje, jer živi a ne preživljava i ima energije da čini više dobrih dela. Novac ne kvari dobrog čoveka. Nije meni, zapravo, novac bio kriv što me roditelji nisu voleli na pravi način tj. na način koji mi je bio potreban. Novac nije ni loš ni dobar. Neutralan je.

Do nedavno sam imala i uverenje da dobar čovek koji se bavi nekim pomagačkim zanimanjem treba (skoro) sve da radi besplatno. Primetila sam da mnogi ljudi imaju ovo uverenje – na osnovu komentara kod ljudi sa drugih profila. To je pogrešno uverenje, jer potpuno besplatni rad spada u kategoriju preteranog davanja. Čovek koji sve daje besplatno zapravo ne ceni sebe i svoj rad i jednom će doći u stanje izgaranja i odustati od svega i tako više nikom ne može pomagati ni za džabe a ni za pare i šta je onda uradio?

A i ono što se besplatno daje, manje se i ceni i primeni. Kako tretiramo patike koje smo našli na ulici ili dobili za džabe, a kako npr. markirane patike od 7000 dinara? I ako se sve besplatno lako primenjuje a danas je gomila informacija lako dostupna, zašto ipak nismo svi izmenjeni?

Zapitajmo se i da li smo spremni da svoj novac ulažemo u sebe i svoju glavu, psihu, rad na sebi ili samo u garderobu i hranu? Imala sam minimalac kad sam prvi put uložila u psihoterapiju. Nije baš uvek – „nemam novca za to“, nego „nije mi važno“.

Za putovanja sam uvek imala novac (to mi je važno), a za vožnju taksijem nikad (to mi je bacanje para). Znači razmislimo da li zaista NEMAMO ili NIJE MI VAŽNO.

Možda nemamo za sensu ili konsultaciju koja je 5000 ali ima i onih od 2000, zar ne? Onaj koji plaća on se kladi na sebe, ulaže u sebe, ceni sebe i ako plati – veća je šansa da to i primeni.

Takođe se zapitajmo da li nam je važniji novac ili naše zdravlje, vreme, naši živci? Ja sam dugo mislila da je važnije da ja čuvam taj novac i ne ulažem ga, pa se onda pitam da li on meni zaista nije bio bitan ili možda i jeste čim sam bila tako štedljiva. Tek nedavno sam shvatila da je moje vreme dragocenije od novca a dugo nisam verovala onima koji su to pričali.

Slušajući priče nekih poznatih pisaca, umetnika, naučnika shvatila sam da mnogi nisu imali novca, čak su i preživljavali da bi tek kasnije postali i ostali zauvek slavni. Toliko dobra su doneli čovečanstvu a živeli su na ivici bede. Tuga.

Ništa bolji ljudi nismo ako živimo na ivici bede. I među siromašnima ima loših ljudi isto kao i među bogatima. Nije to do novca, do čoveka je.

Novac nam je potreban za samostalnost i da sutra ne zavisimo od partnera, roditelja ili bilo koga, a ima veze i sa ljubavlju prema sebi. Svi mi zaslužujemo dobar život.

I na kraju krajeva, materijalno i duhovno definitivno idu zajedno i treba da idu zajedno. Nije čovek ništa manje duhovan ako živi na ivici bede. Ne treba nikad ići ni u jednu u krajnost – pa biti ili samo duhovni ili samo materijalni tip.

Ako imamo novac i težimo da ga steknemo imaćemo više energije da pomažemo i sebi i drugima…

Uvek će mi duhovno i intelektualno biti bitnije nego materijalno ali više ne želim ni u materijalnom smislu da preživljavam i mrzim novac.