Nakon narcisa sam se prvi put probudila. Ja to zovem preobraženje jer nije u pitanju neko malecko buđenje. 2013. godina. Bilo mi je dosta da me neko otvoreno vređa.
Drugi put sam se probudila nakon majčine smrti od koje sam bila emocionalno zavisna. Kraj 2019. godine. Morala sam u 30+ godina konačno da odrastem i odvežem se od majčine suknje.
Treći put – buđenje nakon psihopate. Kraj 2020. početak 2021. Bilo mi je dosta spašavanja nepoznatih momaka.
I četvrti put – nedavno, početak 2023. godine, kad sam prebolela nedostupnog i u potpunosti razumela dinamiku toplo-hladno odnosa. Dosta mi je i mrvica u ljubavi i životu. U novoj knjizi „U zagrljaju sa narcisom“ opisujem lavine emocija, milion pitanja u glavi, itd. Biće odeljci:
- „U zagrljaju sa narcisom“
- „U zagrljaju sa psihopatom“
- „U zagrljaju sa emocionalno nedostupnim„
- „U zagrljaju sa majkom“
- „U svom zagrljaju“ i
- „Vama, danas, najveći zagrljaj“.
Kada se budimo?
Buđenje se nažalost uglavnom dešava kada kažemo „dosta je bilo“. Kada ćemo to reći uglavnom zavisi od naših granica, stepena tolerancije, uverenja o sebi i o ljubavi. A sve to opet dosta zavisi i od stepena toksičnosti primarne porodice. Shvatila sam da moja i nije bila baš najtoksičnija.
Ja sam narcisu rekla „ćao“ nakon godinu dana a ne više, a psihopati posle manje od mesec. Sa nedostupnim sam bila u „ljubavnom“ odnosu jedno 5-6 meseci, a u prijateljskom jos 5-6. Mislila sam da prijateljstvo znači otpuštanje. Prevarila sam se i o tome ću pisati u knjizi.
Zašto moja porodica i nije bila najtoksičnija? Davali su mi novac. Mnogima nisu ni to. Majka me nije otvoreno vređala. Mnoge jeste. Bila je ponosna na moje uspehe. Govorila je i da sam joj najlepša. Bila je tu za mene u bolesti. Nije me zanemarivala. Tukla me jeste kad sam bila mala ali znam slučajeve gde tuku i odraslu decu.
Otac je bio senka. Ali kod nekih su oba roditelja bila ultra stroga. Nekima su roditelji kriminalci, alkoholičari, kockari, teški nasilnici ili su ih i seksualno zlostavljali. Kad neko dolazi iz takve porodice teže će nakon jedne godine toksične veze reći „dosta je bilo“ 
.
Nesrećno detinjstvo ne mora da bude naša sudbina!
Zaista ne mora. Sve zavisi šta je naša zona komfora. Koliko god čudno delovalo ali i toksičnost pa i nasilje je zona komfora.
Mozak je čudo . Ako je navikao na toksičnost on se više plaši onog lepog i dobrog. U toksičnosti on zna kako da živi, tj. preživi. A kako će u zdravom odnosu? Mora najpre i sam da se oslobodi svojih zavisnosti. O tome sam pisala ovde na blogu.
Niko od mojih nije bio predodređen da prekida transgeneracijski prenos trauma, ali ja jesam. Oni nisu mogli ili želeli i to je u redu. Da su mogli – menjali bi se.
Druga strana tuge 