Na ovih 12 stvari treba obratiti pažnju u roditeljstvu

Iz svog iskustva, iz ugla deteta ali i nekog ko je bio „majka svom bratu“ (parentifikacija dece) smatram da je ovo važno u roditeljstvu:

• videti dete (čuti ga, razumeti, validirati njegove emocije), pokazati empatiju prema njemu i učiti ga da i ono iskaže empatiju prema drugima
• pružiti mu ljubav u smislu emocija, a ne samo novac (kad kažu „sve smo vam dali“ – uglavnom misle na novac)
• osposobiti dete da sutra bude samostalno, sposobno, ne vezivati ga posesivno za sebe, ne držati pod staklenim zvonom (ovde su važni obrasci afektivnog vezivanja koje sam pominjala) da ne bismo dobijali razmaženu, prezaštićenu, nesamostalnu ili narcisoidnu decu
• ne insistirati da se bavi svim i svačim da bi mu se (i vama) komšije i rođaci divili (podsticati ambicije, talente kod deteta (u skladu sa onim što ono jeste), ali više razgovorima a ne konstantnim pritiskanjem i prisilama, dete nije robot i trofej
• treba imati na umu da dete nema dovoljno razvijenu svest da neke stvari razume, pa mu treba detaljnije, sa više pažnje i topline neke stvari objašnjavati
• ne zabranjivati mu (konstantno) emocije (u redu je da nekad bude i tužno i ljuto, emocije su za ljude), dakle raditi i na sopstvenom poboljšanju emocionalne inteligencije
• dete treba da bude dete, da ima vremena za igru i druženje (a ne da se bavi nečim što ne priliči detetu)
• imati vremena za njega, da oseća da želite da budete uz njega, a ne da vam je teret (znam to nije uvek moguće, ali što je eto više moguće)
• najbitnije – uliti mu samopouzdanje, zdravo samopoštovanje (ne kritikovati ga konstantno i vređati, nek postoji balans između pohvala i KONSTRUKTIVNIH kritika, nijedna krajnost nije dobra)
• imati svest da nisu sva deca ista (ne možemo se isto postaviti prema introvertu i ekstrovertu npr.)
• edukovati se o mentalnom zdravlju, tegobama, poremećajima, itd. (ako ne znamo šta je npr. anksioznost kako da je prepoznamo kod deteta)
• ako dete promeni ponašanje, roditelj primeti da nešto nije u redu i ne zna ni sam kako da postupi – poslati ga kod psihoterapeuta (neka psihoterapija više ne bude tabu tema)
• sigurno ima još stavki, ali i ove su za sada dovoljne…

Važno! Niko na svetu nije savršen i normalno je da i roditelji greše. Imaju svoje loše dane, probleme, itd. Ni oni nisu roboti. Ali uvek možemo da se potrudimo da budemo bolji.

Najbitnije je da roditelji ne misle da sve znaju i da su nepogrešivi, a da su samo deca ta koja ne valjaju. Moraju imati svest da nisu savršeni i budu spremni da koriguju neka svoja ponašanja.

Nije strašno grešiti i greške uvideti, pa nekad i opet pogrešiti, strašno je misliti da si nepogrešiv i ne menjati nikad ništa.

Promene se neće desiti (i ne mogu desiti) preko noći, ali i jedna blaga promenica danas, veliki je korak i uspeh.

Moje iskustvo:

Ja dete nemam ali mi je majka još davne 2011. „dala“ brata na čuvanje i to duševno obolelog brata, pa ne samo da znam kako je sa detetom nego sam brinula i o teško bolesnom koje nije moje, koje je neko drugi loše vaspitao.

Uvek sam mnogo bolje znala s njim nego ona, jer ja imam empatiju i bila sam spremna da širim svoju svest. Počela sam intenzivno da primenjujem psihološku teoriju u praksi (inače svi oko mene su se tome smejali i čudili) – kako bih pomogla bratu, sebi i izdržala majčin pritisak i teror. Ona nije želela da bilo kome kažemo da on ima psihičke probleme, jer šta će reći selo. Proučavanje psihologije i njena primena me bukvalno spasila!!!

Jasno mi je da niko nije savršen. I roditelj je nekad ljut, tužan, nije mu dan, ne zna kako da se postavi. Ali kad roditelj od 13 tačaka toksičnog roditeljstva ima svih 13 onda je zaista podbacio u ulozi roditelja (kao npr. moja majka o kojoj ću pisati detaljnu prezentaciju).

Imajmo na umu da je roditelj ODGOVORAN za svoje dete (a ne brat ili sestra ili komšija). Dete ne treba da ljubi tlo pod kojim roditelj hoda jer mu ovaj obezbeđuje hranu i krov nad glavom do 18. godine. To je njegova DUŽNOST. Hajde to da shvatimo.

Pisala sam da velikim delom iznosim svoju intimnu javno i zbog sve dece – da bi što manje njih prolazilo kroz ono kroz šta sam ja prolazila. Mi smo odgovorni i koga ćemo odabrati za oca svog deteta. Zato i radim na samoj sebi i pišem o tome – kako bismo zajedno prešli put od toksične do zdrave veze i sutra naša deca odrastala u sigurnom okruženju.