Dejting i potraga za onim pravim, kvalitetnim muškarcem

Pre ovog posta preporučujem da pročitate i ovaj.

Put od toksične (sa psihopatom ili narcisom) do zdrave, srećne veze (sa onim pravim) ne prelazi se (najčešće) brzo i lako. Pisala sam vam o koracima na putu od toksične do zdrave veze.

Možda lako možemo naći nekog po principu „daj šta daš“ a samo u izuzetnim slučajevima ono pravo – ko baš ima sreće.

Mogla sam nakon nedostupnog da nađem „daj šta daš“ više puta. Nisam želela da imam nekog samo eto da nisam sama. To nije moj put (ako nečiji jeste – to je u redu, svako bira svoj put). Želim normalnog, zanimljivog momka sa kojim sam kompatibilna i sa kojim ću pravu vezu graditi.

U ovoj godini (nakon perioda samovanja i skidanja sa ljubavne zavisnosti o kom sam pisala), hvala Bogu, upoznala sam više normalnih momaka (bez psihijatrijske dijagnoze) i nisu mi dosadni. Zašto? Jer prosto nisu dosadni (edukovani su, imaju interesovanja, stav)! Učila sam kako da se ponašam sa normalnim momkom koji ima svoj stav, jer, o, da, moram to da učim!

Bila sam već sa normalnim u vezi ali on baš i nije imao svoj stav. Bio je kao moj otac više fazon „da, draga“. Iz zagrljaja muškaraca koji su ličili na moju majku išla sam u zagrljaj onima koji liče na mog oca. Nije mi odgovarala nijedna krajnost.

Ali ovi normalni sa stavom su izlazak iz zone komfora! Nije lako, ali je vredno!

Od tih normalnih jedan mi se jako svideo i kliknulo je uzajamno. Mesec dana sam sa njim, ali više se ne zalećem kao pre. Prva 3 meseca ne računam u neku ozbiljniju vezu (iako se čujemo svaki dan)! Ne znamo unapred kako će biti. Za sada je dobro da bi se nastavilo, a vreme će pokazati jesmo li zaista kompatibilni. Čak iako se ispostavi da nismo, ja sam srećna i zadovoljna jer sad preferiram normalne muškarce bez dijagnoze i koji se redovno javljaju. To je neverovatan korak napred za nekog ko je celog života preferirao ljude sa dijagnozama (pacijente ili projekte).

***

Inače da bi mene (ili bilo koga od nas) visoko kvalitetan zreo muškarac izabrao moram i ja da budem takva žena. Mislila sam da jesam, ali zapravo nisam bila i to sam vam i kroz razne Instagram postove o ljubavnim lekcijama prenosila, pa pročitajte sve lekcije.

Šta je potrebno da bi nas izabrao visoko kvalitetan muškarac?

• Treba da se oslobodimo ideje o spašavanju, preteranom davanju, i da nam partner ne bude pacijent ili projekat. Zreo, normalan muškarac neće voleti da neko stalno pokušava da ga menja i spašava! On će želeti ravnopravnu partnerku koja ga prihvata (što ne znači da tu neće biti ličnog rasta, prilagođavanja i kompromisa, jer nije isto menjanje iz korena i prilagođavanje).
• Važno je da imamo život i mimo njega, da budemo bar nekim umerenim delom ispunjene i bez njega (a ne da samo njega čekamo da nas spasi od praznine života). Ne možemo očekivati da nas on spasi od našeg života i usreći (ako smo mi duboko nesrećne). Svako je za svoj spas odgovoran.
• Bitno je i da imamo dovoljno samopouzdanja, ljubavi prema sebi. Vežbe za ljubav prema sebi prenela sam u dnevniku Oporavak od toksične veze.
• Moramo da spoznamo svoje potrebe, granice, da znamo da ih komuniciramo (ne baš uvek, to nije baš ni realno, ali ne smemo ni nikad da ih ne komuniciramo). On treba da zna da sa nama nije prelako kako nas ne bi tretirao kao krpu, već nas cenio i poštovao.
• Obavezno ne da znamo šta tačno želimo, kakvog muškarca i kakav tačno odnos želimo. Ja nekad i nisam znala šta želim pa sam zato i bila sa nedostupnim u odnosu koji je ličio na vezu a nije bila veza. Sličan sličnog našao.
• Treba da budemo i emocionalno otvorenije. Nijedan normalan, ozbiljan muškarac mi nije rekao da voli doveka da juri ledene kraljice. Treba ipak da pokažemo neko interesovanje za njega.

Ova poslednja stavka mi i dalje manjka, na ostalima sam (dovoljno, a ne savršeno, savršeno ne postoji) poradila. Oko mene su i dalje neki emocionalni zidovi, što je na neki način i normalno nakon loših iskustava. Naše srce i poverenje se zaslužuje, ne dobija se na tacni! Ali ipak se trudim da pokažem neki interes, nisam baš ledena kraljica :).

Da bismo bile strpljive da sačekamo onog pravog mora nam biti ok i bez njega jer ako nije uzimaćemo bilo šta što nam se nađe na putu. Uzimaćemo i otrov verujući da je lek jer smo jako žedne.

Ne mora nam biti baš ni vauuu kada smo same, ali važno je da tu samoću možemo da izdržimo, preživimo i tek onda, iz te pozicije, možemo da tražimo pravog njega.

I koliko god apsurdno zvučalo, lakše je biti sa pogrešnom osobom nego sa pravom. Sa pogrešnim ne moramo da ulažemo realni trud za realnu osobu koja je dobra takva kakva je nego samo delamo po naučenom automatizmu – spašavamo ga, učestvujemo u drami, težimo da ga menjamo, lažno se nadamo, itd.

U odnosu sa normalnim, u zdravoj vezi, poštujemo se zbog onoga ko jesmo. Podstičemo jedno drugo na lični rast. Nismo posesivni. Znamo da vezu čini i on i ja a ne samo mi. Ovakva veza nije simbioza. Nije zavisnost. Ako prestanemo da zalivamo cveće, ono počinje na vene. Sudbina zdrave veze je u našim rukama!

Ako nismo naučene da trajemo u ovakvom odnosu – moraćemo takoreći kao bebe da učimo kako se u njemu traje. Iskreno, tu je strah. Jer to je izlazak iz zone komfora, hod po skroz nepoznatom terenu. Ali nazad za mene nema. Toksične osobe me više ne privlače. Dosadno mi je da glumim nekom psihijatra. Ali nisam navikla na taj realni trud, i neće mi biti lako da se naviknem. Zato mi je potreban neko oko koga ću želeti da se trudim a ne „daj šta daš“. A pošto sad više ne idealizujem jako kao pre, treba naći nekog ko je dobar takav kakav je sada a ne kakav bi mogao da bude. Na samom početku ne mogu baš znati kakav je tačno, jer nisam vidovita Zorka, potrebno je i vreme (što je upravo moj trenutni slučaj).

Treba mi odnos u kom ću da rastem, u kom me on podržava i ne režemo jedno drugom krila, nego dajemo vetar u leđa jedno drugom.

Ako su vam potrebni saveti, podrška, razumevanje, smernice, dodatne vežbe – tu su konsultacije 1 na 1 za vas.