Koja je razlika između pomaganja i spašavanja? Može da nam se učini da ne postoji.
Spašavanje narcisa i psihopata
Spašavanje drugih ima negativnu konotaciju. Iz petnih žila se trudimo da druge spasemo pa u tom silnom trudu zaboravljamo skroz na sebe. Usredsređeni smo samo na tu osobu i kako da je izlečimo ili promenimo. Ispričao nam je svoju tužnu, tešku porodičnu priču i mi želimo po bilo koju cenu da mu olakšamo muke i budemo njegova spasiteljka. Verujemo da ćemo biti te posebne i prave koje će ga izlečiti, promeniti, spasiti. On će nas tada konačno više i voleti. Zaslužićemo njegovu ljubav. Bićemo srećni.
To spasenje se, nažalost, NIKAD ne dešava. Ne možemo spasiti onog ko ne želi samog sebe da spasi. Svako je za svoj spas odgovoran. On (narcis ili psihopata) se NEĆE promeniti i neće nas konačno zavoleti i biti nam zahvalan za sve. Ljudi nam ne mogu dati ono što u sebi nemaju. On ne može da nam da ljubav jer je nema u sebi. Ne možeš kamenu udahnuti dušu („Nesalomiva„).
Spašavanje sebe
Iako toga nismo svesni čak iako se trudimo njih da spasemo, i mi smo ti kojima spas treba. I oni i mi smo kao deca. Nismo uzeli uzde svog života u svoje ruke i odgovornost za svoj život prepuštamo njima. Mislimo da nećemo preživeti bez njih, da bez njih ne umemo, zato i stupamo u zavisničke odnose i teško ih prekidamo. Ja sam očekivala spas sve dok nisam shvatila da niko neće doći da me spasi – to moram da uradim ja.
Iz jedne krajnosti u drugu: od „ne mogu ništa sama“ do „mogu sve sama“
Međutim, otišla sam i u drugu krajnost, iz pozicije „ne mogu ništa sama“ do „mogu sve sama“. I jedno i drugo nije dobro. Prvo pripada preokupiranom stilu vezivanja, a drugo izbegavajućem. U prezentaciji Stilovi vezivanja i toksične veze pisala sam detaljno o stilovima vezivanja. Ljudi nisu bili tu kada su mi bili potrebni. Odlazili su. Napuštali su me. Otišla mi je majka, momak s kojim sam živela, prekinula sam sa psihopatom, otišao je nedostupni, neke drugarice su takoreći nestale. Naravno da sam razvila pseudonezavisnost – „mogu sve sama, ljudi mi i nisu potrebni, iako svi odlaze“. I zaista, uspela sam sve sama! Zaista mogu sve sama! Mogu, ali NE MORAM!
Početkom godine prebolela sam nedostupnog. Mogu da ostanem sama i ne tražim ljubav, ali ipak ne želim. Smatram da je u redu, pa čak i poželjno jedno vreme biti sam, oporaviti se od svih odnosa, ali ne i zauvek. Čovek nije rođen da bude sam.
Dobro je kada smo sposobni da budemo sami i preživimo tu samoću, jer iz te pozicije traži se onaj pravi. Iz te pozicije se otpisuju pogrešni. Iz te pozicije se ne bira „daj šta daš“, već ono pravo. Iz te pozicije postavljaju se standardi u odnosu. Ne pristaje se na sve. Ne pristaje se na mrvice. I više se ne pristaje na toksičnost!
Takođe sam shvatila da ne moram sve sama i u radu na stranici. Naiđu neki teški trenuci, burnout, želja za odustajanjem. Odlučila sam i u tom smislu da potražim pomoć i upišem akademiju za kreiranje sadržaja.
Očekivati da nas drugi spasu, znači u potpunosti prepustiti svoj život u ruke neke druge osobe koja onda nama može lako i da manipuliše i iskoristi nas. Dajemo joj svu moć. Ne držimo uopšte uzde svog života u svojim rukama.
Očekivati da nam drugi pomognu znači znati da je naš život u našim rukama (moć je naša, odluke su naše, izbori su naši, ciljevi su naši), ali da nam je ipak potrebna i neka druga ruka da nam pomogne da lakše, brže odlučimo, cilj ostvarimo i bolje i kvalitetnije živimo.
Pa hoćemo li POMOĆ, a ne SPAS da potražimo?
Druga strana tuge 