Do 2019. tema mog interesovanja bila je samo psihologija (uticaj detinjstva na dalji život čoveka, emocionalna inteligencija, stilovi vezivanja, menjanje pogleda na život – prelazak iz uloge žrtve u mentalitet pobednika), ali nakon silnih tragedija i teškoća ona mi nije bila dovoljna. Nije mi dala odgovore na sva pitanja.
U zavisnosti u čovekovog životnog iskustva i puta – možda psihologija nekom i daje sve odgovore. Zašto mi se desilo sve ružno što mi se desilo u samo jednoj godini (smrt majke, babe, bratova i moja bolest, raskid s dečkom s kojim sam planirala brak, psihopata pa kasnije i nedostupni) – odgovor psihologije i psihologa bio je „život je takav, život nije uvek fer“. To mi baš i nije donelo utehu.
Odlasci na psihoterapiju i izučavanje klasične psihologije pomogli su mi oko emocija, da ih boljem razumem, kontrolišem, da se više okrenem ka sebi i ne dajem preterano, kao i da mislim na svoje potrebe.
Pozitivna psihologija mi je pomogla da promenim pogled na život i budem optimističnija. Ranije sam bila neviđeni pesimista.
Da bih preživela tragedije i teškoće – pomogla mi je i duhovnost, motivacija i priče ljudi koji su prolazili kroz slične teškoće kao ja.
Dakle: psihologija + motivacija i razumevanje ljudi koji su iskusili isto + duhovnost + i traženje svrhe i smisla (kako ističe Viktor Frankl) – to je put ka promeni i preživljavanju stvari za koje smo mislili da ih ne možemo preživeti. A ovde sam pisala do kakvih me sve promena ovaj put (i proučavanje svih ovih oblasti) doveo. Ja sam se neverovatno promenila, skoro pa da sam druga osoba.
Moj rad je specifičan, kombinacija više stvari. Zasnovan je na mešavini književnosti (emocija, lepa kreativna reč, terapije pisanjem), psihologije, koučinga, motivacije (inspiracija i razumevanje), duhovnosti (veri u Boga, samospoznaji, ali i karmi) i pomalo i egzistencijalizmu (potrazi za smislom čak i u patnji).
Ipak, imajte na umu i da sam ja još u ranoj mladosti imala jak žar za promenom. Verujem da je meni Bog odredio da prekinem transgeneracijski prenos trauma i da svojim iskustvima pomažem i drugima na tom putu.
Za ozbiljnije promene ljudi koji su iskusili silne tragedije a plus su po prirodi osetljivi kao ja – potrebna je široka slika sveta i (razumevanja) života.
Nakon raskida sa narcisom bila mi je dovoljna samo psihologija, ali nakon nasilne smrti majke, babe, moje, bratove bolesti, jednog, drugog raskida – morala sam da idem dalje od psihologije.
Vera (religija), duhovnost drugog tipa, karma jesu teme oko kojih se ljudi često prepiru. Ne znam zaista zašto. Zašto čovek ne bi verovao u ono u šta želi da veruje, u ono što mu pomaže i donosi mir? Zašto moramo da se prepiremo? Neko mi je dao npr. komentar jednom prilikom kao „šta reći o (bolesnoj) osobi koja se obraćala Bogu“ (misli na mene) ali takvim tonom da mislim da se ta osoba ne bi sigurno Bogu obraćala nego pre Satani, osetila sam energiju narcisa ili psihopate.
Ima, inače, i žena narcisa i psihopata (i to ne baš ni malo). Više su me one „bockale“ na stranici poslednjih godinu dana nego muškarci. Muškarci nešto ćute, verovale ili ne. Tako da još jednom vas molim da obratite pažnju i na ŽENE NARCISE I PSIHOPATE u svom okruženju.
Ovde su i znaci toksičnog prijateljstva. Previše nam je fokus na muškarcima, a trebalo bi da preispitamo i druge odnose. I među muškarcima ima narcisa i psihopata i generalnog loših ljudi, ali i među ženama! To je realnost, a ja želim da budem objektivna.
Druga strana tuge 