Još jedan težak period je iza mene (i na neki način i još uvek traje). Dokle više? Priznajem da mi se nekad i smuči da na sve negativno gledam pozitivno. Nekad to stvarno nije moguće. Nekad gledam realno, a nekad i pesimistički. Nekad mi se čini da tonem i da se neću izvući.
Nikada nisam pala (bukvalno) i otok na nozi me prestravio. Dobila sam anksioznost i hipohondriju. Nisam htela da slušam motivacione psihološke govore. Situacija je loša i neću da sebe lažem da je dobra. Nije mi bilo lako kad nisam mogla da hodam a živim sama na 3. spratu. Morala sam sa longetom doći kući kod oca.
Otac je bio grozan prema meni, govorio mi da sam nesposobna, da nemam ništa u glavi, stalno se drao na mene… nikakvu empatiju nije pokazao. Kad bi mi kupovao lekove stalno je napominjao koliko koštaju. Jeste me vodio lekaru i lekove kupovao, hranu kuvao ali sa velikim nezadovoljstvom.
Dok sam bila istraumirana nije me smirivao nego je pričao o sečenju stopala i bolestima non stop i hranio dodatno moje traume. On me je zapravo i istraumirao. Momak me smirivao, ali džabe jer sam kod oca u rodnom mestu već mesec dana.
Kad god bi mi lekar nešto predložio on bi napljuvao lekara i govorio da on ima bolje rešenje. Grozna situacija i atmosfera. Jako je teško kad zavisiš od takvog čoveka (jer ne možeš iz kreveta ustati).
Nisam samo pala već sam ujedno dobila i jaku prehladu svega i svačega (glavobolja, temperatura, mučnina, prejak bol želudca, upala bešike, povišen D dimmer, jaka malaksalost). Tek me infuzija malo povratila. Nisam imala snage ni ustati iz kreveta više od 10 dana. Sve me bolelo. Ali najviše očeva bezobzirnost.
Na štake sam dodatno ruku povredila. Od tereta na jednoj nozi, boli me i ta noga, kao i ledja.
A ponovo sam osetila da nemam nikog i da nikom nije stalo do mene… Nisam imala volje ni da ustanem.
Ali ipak sam pre nekoliko dana donela odluku da se ponovo, po ko zna koji put, borim. Moram ustati i ovo prevazići (nogu skroz izlečiti i traume tj. hipohondriju).
Često mi se u poslednje 4g dešavaju loše situacije i to je realnost koju ne želim da bojim u ružičasto. Nije dobro ni uvek sve gledati pozitivno. Nekad treba da odbolujemo sve te padove.
Danima sam plakala jer mi nedostaje majka. Ona je u bolesti uvek bila tu za mene. Prevrnula bi i nebo i zemlju da mi pomogne a otac nije hteo da dođe po mene u Beograd.
Bilo mi je jako teško ali sada je bolje, jer sada je REALNO bolje. Prošla me je jaka prehlada i nekako i hodam, mada mi je noga još upaljena. A prihvatila sam i činjenicu da moj otac i nema neku empatiju.
Na kraju dana moramo da shvatimo da smo mi ti koji sebi ruku spasa uvek moramo pružiti. I nama mora da bude stalo do nas čak i kada drugima nije. Sebe uvek moramo imati!
I naravno da ću sada ipak i ovu situaciju sagledati kao lekciju. Nisam radila na svojoj fizičkoj kondiciji i formi i zato se teško oporavljam i nakon uganuca šta bi bilo da je bio prelom. Nakon ovoga ću sigurno u svoj život uvrstiti i neku vrstu sporta. Svaka bolest (mehanička, fizička, psihička) nešto nam poručuje i mi treba da razumemo poruku i lekciju naučimo. Verovatno se drugačije ne bih ni odlučila na rad na sebi i u fizičkom smislu.
Druga strana tuge 