Da li ste hipohondar?

Imate li iskustva sa hipohondrijom? Ja sam dugo hipohondar ali to mi nije ometalo život, što znači da nije u pitanju poremećaj.
Nekada je izraženije, nekad i ne postoji. Sada me baš uhvatilo, jače nego ikada.

Pala sam i uganula zglob i istegla ligamente i otok nikako da prođe. Nikada nisam imala otok i nisam znala o čemu se radi. Jako sam se uplašila venske tromboze. Svaki put kad bih pogledala stopalo, pozlilo bi mi. Kako je vreme prolazilo a otok nije spadao meni je postajalo sve gore. Mučnina. Napadi panike. Stomačni problemi. Povraćanje. Bolovi u mišićima. Tremor. Parestezija. Glavobolja.
Napadi panike bili su tako jaki da sam mislila da umirem. Više puta nedeljno sam išla lekaru ili zvala lekara. Nijedan nije uspeo dugotrajnije da me smiri. Bila sam uverena da im neki simptom nisam rekla i da nisu zato otkrili od čega bolujem.
Dva puta sam radila krvnu sliku sa faktorom upale, EKG, rentgen pluća i srca, šećer, štitnu žlezdu. Sve je bilo odlično osim malo povišenog D dimmera ali i on se spustio nakon lekova. To me znatno smirilo.
Danima sam mislila da je ipak problem glava, a nju mi nisu snimili. Mislila sam da imam upalu mozga ili da sam doživela moždani udar onog dana kada su mi stavili longetu.
Prošla sam bukvalno kroz pakao koji sam sama sebi stvorila. Nisam imala mira uopšte samo sam proveravala šta mi fali. Najgore je što sam previše čitala na internetu o bolestima. Više ne čitam jer ništa to nije tačno.
Sada me bole leđa, vrat, noge, ruke, ali svakog dana neki drugi deo. Mnogo sam ležala a 10 dana nisam bukvalno ni ustajala.
Znam zašto se javlja hipohondrija. Ne dolazi ona bez razloga. Noga jeste bila povod ali postoji li još nešto?
Hipohondrija je vid beg od realnosti tj. nečega u našem životu s čim ne možemo da se suočimo pa bežimo u umišljene bolesti. Sa čim ne mogu da se suočim? Upisala sam specijalizaciju iz psihoanalize i uskoro će ispiti. Specijalizacija UOPŠTE nije laka. Ima dosta da se uči a i profesori nisu blagi. Ja sam fakultet davno završila i ovo mi je sad u 36. godini prenaporno. Ova specijalizacija nije samo iz psihologije već su tu i medicina, filozofija, itd. Iz samo jednog ispita dobili smo 11 knjiga. Osim toga, treba da pišem i neke akademske radove. A potreban mi je odmor i od rada i učenja.
Druga stvar s kojom se teško suočavam jesu emocije koje osećam prema trenutnom dečku. Imamo takav odnos da mu sve pričam a počeo je i on meni i došlo je do zbližavanja. Već smo 6 meseci zajedno. Ja više ne živim u mašti. Znam kakav je on. Uvidela sam i njegove mane. Ne nadam se da će ih promeniti. Mogu li ih prihvatiti? U kom pravcu da usmeravam ovaj odnos?
E, pošto su me ove dve stvari preplavile i ne znam kako da izađem na kraj s njima, otišla sam u hipohondriju i biću u tom stanju dok ne odlučim da se suočim s onim od čega bežim. Naravno, kada mi se i noga oporavi biće sve lakše i zato ću sledeće nedelje u Beograd na fizikalnu terapiju a usput ću i da se suočim sa onim od čega sam bežala. Pre ili kasnije čovek mora svom strahu u oči da pogleda jer samo tako će da ga pobedi.