Dugo sam verovala da me ne pogađa i ne zanima što je moj otac uvek bio senka, nevidljiva figura u mom detinjstvu i tokom odrastanja. Shvatila sam da je to bila jedna velika zabluda! Možda me je njegovo odsustvo bolelo i više nego majčino vaspitanje.
Sada shvatam razlog svog pada, uganuća noge i odlaska kući kod oca na negovanje duže od mesec dana. Znala sam da ću ipak pronaći taj razlog. Razlog je produbljivanje i osvešćivanje odnosa sa ocem. Moj otac nije postojao i ne postoji ni sada, a sada kada majke nema mi je bio mnogo više potreban. Ranije je ona bila i otac i majka.
Pakleno boli kada navodno imaš nekog, a zapravo nemaš. Bila sam u gipsu, a on nije pokazao empatiju ili je bar ja nisam osetila. Nazivao me nesposobnom, bio nervozan, drao se na mene… Kakav je to čovek koji se prema invalidu (nebitno što sam trenutni invalid) tako odnosi? Monstrum, dragi moji! Tako se odnositi prema bilo kom invalidu je monstruozno a kamoli prema rođenom detetu. U lice sam mu više puta rekla da je monstrum!
Moja majka je imala sažaljenja prema meni bolesnoj – uvek, možda i previše. Dugo sam pisala o njoj i njenim narcisoidnim karakteristikama. Oprostila sam joj! Smatram da treba oprostiti… da je tu ključ isceljenja. Nikada više neću birati ljude poput nje, ali sam njoj oprostila. Dala mi je ono što je mogla da mi da, i hvala joj na tome. Neki drugi su dobili i manje. Meni je davala bar novac i pažnju dok sam bolesna. Kasnije je slušala i razne moje probleme, davala mi fine savete. Hvala ti, mama, na svemu i što mi jesi i nisi dala… Puštam te da počivaš u miru i dopuštam sebi da ja živim u miru – sa ljubavlju i oproštajem.
Ali kako sada ocu da oprostim? Lakše je možda oprostiti mrtvima, oni nas više ne povređuju. Kako oprostiti živima koji nam još uvek zadaju rane? Kako da za tvoju bezdušnost, oče, pronađem u svom srcu razumevanje? Ne mogu da ti nađem dijagnozu pa da ti opraštam kao bolesnom čoveku. Ti si veliki čudak, ekscentrik. Možda iz svog ugla nekog čudnog ti brineš za svoju decu, ali ja taj ugao ne vidim i ne razumem. U mojim očima si veliki sebičnjak, čudak, bezdušni, ograničen, dosadan čovek i bolesni škrtica.
Nikada nisam mogla niti ću moći da računam na tebe. Ti ne postojiš… samo si zametnuo seme i to je sve što si uradio za nas. Nije mojoj majci bilo ni lako pored tebe, ali ona te takvog birala. Želela je senku i dobila je. Celog života sam se pitala šta je u tebi videla. Nikad se nisam pitala šta si ti video u njoj. Pronašli ste se. Svaki lonac nalazi svoj poklopac.
Želim, ako je ikako moguće, da ti oprostim kako više ne bih možda tražila tebe u drugima. Moj trenutni momak je zatvoren i u neku ruku neshvatljiv, nedokučiv, ali nije čudak, monstrum, škrtica i nikako nije sebičnjak i ograničen, pa ne mogu, hvala bogu, reći da je poput tebe… On me je više i smirio i razumeo u prethodnom periodu nego ti koji si me napravio. 2 meseca svaki dan sluša moje umišljene i neumišljene boljke :).
Zapravo, nikad ne bih mogla ni birati ljude poput tebe, već možda nekog ko ima jednu do dve crte na tebe… S ljudima baš poput tebe ne mogu da funkcionišem uopšte i ne privlače me takvi. Zapravo, mislim da na ovom svetu ni ne postoji neko poput tebe. Ti si ekscentrik na svim nivoima. Ekscentričnost sam nekad i volela a sada me užasava. U redu je u 2 tačke biti drugačiji, a u 10 od 10 zaista nije.
Znam da ću vremenom pronaći način da i tebi oprostim. Sada taj način ne vidim. Za sada mogu samo da poželim da ti Bog oprosti na tvojoj bezdušnosti prema ćerki koja je bila u gipsu. I mogu da kažem da sam veće razumevanje i empatiju osetila od ljudi na ulici i u zgradi nego od tebe. Sažalili su se kad su me videli kako hodam i pitali da li mi treba pomoć. Drago mi je da još uvek postoje LJUDI. Žao mi je što ja nisam imala tu sreću da odrastam među takvima…
Celog života se lečimo od nesrećnog detinjstva. Rana s majkom je zaceljena. Više ne biram narcise, psihopate, kritičare, teške ljude, ljude sa porocima i dijagnozama. Kako bih sama bila emocionalno otvorenija i dostupnija, radiću na tome da iscelim i ranu sa ocem…
Druga strana tuge 