Naviknute smo na dramu ako smo odrastale u toksičnoj porodici. Naš nervni sistem je na nju navikao i odvikavanje nije ni lako. Ne budimo ljute na sebe ako ovo ide sporo. Kako se postiže odvikavanje od drame i impulsivnog reagovanja? Vežbom, potrebno je mnogo vežbe, jer instant rešenja nema. A kako?
Zaustaviti impulsivno reagovanje bar 1 u 5 puta i postepeno će biti sve ređe (ne očekivati ekstremne promene – da sad odjednom ne reagujemo tako uopšte). Ovde može pomoći pisanje. Dobra je vežba pisati šta bismo mu sve rekle i ne poslati tu poruku. Ja to radim i smirim se, izbacim emocije iz sebe i posle shvatim da nemam ni potrebu da mu to nešto kažem. Sagledam te emocije nakon nekog vremena objektivnije, realnije, razumom.
Dakle, kad dođu takve neke „drama“ misli, možemo i izbrojati do 10, racionalizovati ih, porazmisliti da li su „realne“, ne postupati previše emotivno i impulsivno. Misli utiču na naše emocije prema KBT. Ako izmenimo misli, promenićemo i emocije.
Ja sam pre 10g bila baš impulsivna, čak i vređala u besu i neke drugarice i momke. I od tada sam dosta radila na emocionalnoj inteligenciji, počela sam od knjige Danijela Golemana, Emocionalna inteligencija. Naravno da nećemo uvek postupiti „kako treba“, ljudi smo, ali možemo to smanjivati.
Preporuka: Probati prvo samokontrolu preko poruke, online, tako je lakše. Takođe, u zavisnosti oko čega se pravi drama možemo svoje sumnje i indirektno proveriti ako nas mnogo muče, a da njega ne napadnemo „unapred“ a da ni ne znamo jesu li naše sumnje realne. Moj primer: Ja sam npr. njega samo opušteno pitala da se vidimo u toj nekoj ulici (sumnjala sam da tu nešto muti), i pošto je odmah rekao da hoće nije bilo nikakve drame. Nisam ga unapred osumnjičila, jer ZNAM da to nije ispravno, tj. emocionalno inteligentno. Nekad možda i planiram da „napadnem“ tj. zamerim nešto, a on kao da zna i sam to nešto uradi ili ispravi.
Takođe, ovo ne znači da ćutimo i gutamo šta nam smeta. Neka ponašanja zaista nisu u redu i smetaju nam i treba mu ukazati na njih. Što se toga tiče, pomogla mi je sjajna koučing edukacija o vezama. Treba mirno saopštiti šta nam smeta dok nismo u jakom emotivnom stanju. i tako je velika šansa da on to i uvaži. Jer ako napadamo, napad se uzvraća napadom i time ne dobijamo ništa. Takođe, dobro je govoriti iz ja pozicije. Osećam se loše, uznemireno, kada… volela bih da…, a ne ti si ovakav, onakav, zbog tebe sam ja ovako, onako. U drugoj situaciji on će opet imati potrebu da se brani.
Još jedna važna stavka – ako stalno imamo potrebu da pravimo dramu, sumnjamo u partnera, on nas trigeruje i želimo često da ga napadamo – onda se treba zapitati i da li je taj partner odgovarajući za nas (ovo se odnosi prvenstveno ako mi radimo na sebi…). Ja sam, bez obzira, na rad na sebi imala ČESTU potrebu psihopatu da napadam i da se raspravljam, a sa trenutnim momkom to se dešava samo PONEKAD. Ponekad je normalno da nas ljudi trigeruju.
Ne mora muškarac da bude ni psihopata ni narcis, ali možda nam ne prija kao ličnost i previše nas trigeruje. Poznajem normalne ljude koji mi ne prijaju… I na to obratimo pažnju.
Druga strana tuge 