Koja je razlika između sreće i zadovoljstva? Kakvu ulogu ovde igraju razne zavisnosti? Jeste li nekad razmišljali o tome? Može li se uopšte uopšteno govoriti o ovome?
Kada sam dečku rekla da razmišljam o ovome rekao mi je da je definitivno upisivanje psihoanalize ispravna odluka :). Ovo je u susštini i filozofsko pitanje, pa je upisivanje smera koji je spoj psihologije i filozofije zaista pun pogodak.
Čovekov psihički život tako je ustrojen da teži izbegavanju bola i pribavljanju zadovoljstva (princip zadovoljstva). Ali, podseća nas Sigmund Frojd, program principa zadovoljstva je u sukobu sa celim svetom, makro – i mikrokosmosom. „Uopšte ga nije mogućno sprovesti, protivi mu se ceo poredak vaseljene. Moglo bi se reći da plan stvaranja sveta nije sadržao nameru da čoveku da sreću. Ono što se srećom naziva potiče obično od iznenadnog zadovoljenja jako nagomilanih potreba, a po svojoj prirodi je mogućna samo kao epizodičan fenomen. Svako produžavanje situacije koju je priželjkivao princip zadovoljstva daje samo osećanje mlake ugodnosti. Na taj način su naše mogućnosti sreće ograničene već konstitucijom”.
Sreća i zadovoljstvo su u bliskoj vezi ali po mom mišljenju nisu sinonimi. Mi neke svoje potrebe možemo i brzo zadovoljiti, što upravo ljudi modernog doba i rade. Žele sve instant, odmah, ni na ništa neće da čekaju. Kupićemo majicu, haljinu, cipele. Ješćemo svoju omiljenu hranu. Pustiti omiljeni film. Imati seks, itd. Sve ovo je zadovoljstvo, ali da li je sreća?
Rekla bih da je sreća dugotrajniji fenomen od zadovoljstva i da može da bude i mlaka ugodnost. Zadovoljstvo je pokrenuto hormonom dopaminom, a sreća više oksitocinom i serotoninom. Sreća je vrsta dugotrajnije ispunjenosti duše i srca. Sreća je kad volimo nekog i neko voli nas, ali istinski, zdravo, iskreno. Sreća je kada pronađemo neki viši smisao života. Sreća se ne ostvaruje instant. Za prave, istinske vredne stvari u životu potrebno je vreme. Strpljenje. Usponi i padovi. Mnogi na to nisu spremni, zato većina ljudi i jeste nesrećna. Većina je sklona zavisnostima. Zadovoljstvo ispunjava, zadovoljava više naše nagone, impulse, ali ne baš toliko dušu i srce.
Pravi primer koji ilustruje razlike između sreće i zadovoljstva jesu zavisnosti. Razne zavisnosti (ljubavna, seksualna, kocka, droga, alkohol…) nas i truju, štete našem fizičkom i (Ili) psihičkom zdravlju, ali nas i zadovoljavaju i to jako brzo. Pomažu nam da brzo pobegnemo od sebe i svoje praznine i dosade. Ali one sigurno nisu sreća. Jedan od načina da se prekine krug zavisničkih veza jeste i prestanak težnje da nam se potrebe odmah zadovolje i da nas dopamin jako radi. Važno je učiti se strpljenju i tome da nije sve u dopaminu. Zavisnosti ne donose mir, već nemir. S druge strane, sreća je više stanje blaženog mira i postiže se polako, radom na sebi i ostvarenju svojih ciljeva i smisla življenja. Tu nema nekih velikih oscilacija – agonije i ekstaze kao kada smo pod dejstvom neke zavisnosti.
Čovek koji je prekinuo sa zavisnostima – više nije na rolerkosteru. On ne pada u agoniju, ali više nema ni ekstaze. Prava sreća nije predimenzionirana, nije ekstaza. Tako isto i prava ljubav. Nemojmo se nadati da ako smo završili sa lažnim nadama i verovanjem u bajke da ćemo u pravoj ljubavi živeti ekstazu. Sreća je umerenija, mirnija, nije osećaj „naduvanosti“ i osećaja da smo na sedmom nebu. Sedmo nebo je bajka.
Mi smo zbog bajke i osećaja ekstaze dugo trpeli toksične odnose. Samo toksični odnosi nude nam tu bajku i ekstazu. Jer su osobe sklone ovakvim odnosima na neki način zavisnici bilo od opijata bilo od ljubavi. Oni nisu zasnovali svoj identitet na realnosti. Još uvek boje druge ljude u ružičasto. Žabu boje u princa i uživaju u iluziji ljubavne sreće dok u realnosti žive više agoniju. Potrebno je vreme da čovek potroši svoje iluzije i da jednom zauvek progleda i kaže iluzijama stop. Sve se dešava u svoje vreme.
Realnost nije bajkovita. Ljudi nisu savršeni. Svet nije savršen. Svet zapravo nije ni agonija ni ekstaza. Uvek ima i dobrih i loših strana. A nezrele oči uglavnom sve vide crno-belo. A uglavnom je sivo.
I u jednom trenu čovek se umori i od ekstaze i agonije. Umori se od života u laži. I odluči se da gradi put ka umerenoj, mirnijoj sreći.
Ipak, ne odluči se baš svaki čovek na ovaj put. I to je u redu. Nisu svima putevi isti. Ni mi nismo svi isti.
Svako od nas bira ili sreću ili zadovoljstvo. A iza svakog izbora stoji i onaj manje lep izbor. U sreći nema ekstaze i bajke, u jakom zadovoljstvu nema umerenije, mirnije, ispunjujuće sreće. Šta je vaš izbor?
Moj izbor od prošle godine je građenje puta ka sreći. Da bih otpočela taj put morala sam da prekinem SVE zavisničke odnose, jer nije moguće živeti umereno okružen toksičnim ljudima. Oni nas u zavisnost i „bacaju“. Ja sam ranije već jednom dosegla tu sreću pa znam kako sam u tome uspela. Nisam bila u bliskom kontaktu ni sa jednom toksičnom osobom. Radila sam posao svog snova. Imala sam momka koji me voleo i dobru najbolju drugaricu. Sa porodicom sam imala kontakt ali nismo živeli zajedno i radila sam na tome da ne utiču previše na mene. Tada sam osećala mir i ispunjenost. Ali nisam bila u toksičnoj ekstazi. Bio je to najlepši period mog života i sličan opet težim da živim. Da bih opet to živela treba mi još vremena da zacelim rane koje su mi ostavili toksični ljudi. Rane ne zaceljuju tako brzo.
Druga strana tuge 