Znate da se ljudi na samrti najviše kaju zbog stvari koje nisu uradili? A zašto ih onda ne rade? Najverovatnije se brinu šta će ljudi reći. Većina ljudi živi po pravilima društva a ne svoje duše, jer su zavisni od validacije drugih, pošto je nisu dali sami sebi. Svi znaju da se jednom živi, a ipak svoj život traće…
Toliko se vode društvenim očekivanjima da i ne stignu da zavire u sebe i shvate šta je ono što oni žele, kako žele da žive, šta ih zaista usrećuje i daje im smisao. I posle se pitaju zašto se neko ubio, a imao je sve. Imao je sve po pravilima društva, ali njegova duša je ostala neispunjena i prazna. Nije hranio dušu, nego tuđa očekivanja. U želji da ne izneveri druge, izneverio je sebe.
Pa hoćemo li da nastavimo da živimo u skladu sa tuđim standardima, standardima onih koji ni sami nisu srećni u braku dok nas pitaju „kad ćeš se ti udati“? U skladu sa standardima onih koji imaju decu a kukaju svaki dan, dok nas pitaju „kad ćeš ti“? Zašto? Jer to „tako treba“… Ko je uopšte odlučio da to tako treba?
Treba li zaista svako da bude u braku i ima decu? Jesu li svi sposobni da budu roditelji? Imaju li svi dovoljno emocionalne inteligencije za to? Jesu li svi za brak?
Hoćemo li ipak početi da se suočavamo sa onim čega se najviše bojimo – sa sobom? Sa sobom u tišini svoje sobe… U kojoj nema buke drugih ljudi … i konačno se zapitamo „ko sam ja uopšte i šta želim“… Možda se naša autentičnost neće društvu dopasti ali dopada li se išta tom društvu? Da li se rodio taj koji je svetu ugodio? Ako nije, što da ne ugodimo sebi? Ko je vlasnik našeg života – mi sami ili naša majka, otac, rođak, prijatelj ili komšija? Mi smo, dragi moji. Mi!
Ubijamo se i na poslovima koji nam kradu poslednju kap energije da bismo imali radni staž, iako će se u penziju ići sa 70 godina. Čekamo da uživamo u penziji koju možda nećemo ni dočekati. Zašto ne živimo sada? Zašto? Zašto odlažemo život? Zar ne treba živeti dok si mlad, energičan i pokretan a ne matori starac?
Zašto se zabijate u kuću i ceo život vam se svodi na relaciju kuća – posao? A kafići, putovanja, hobi bioskop, pozorište? Nemate pare ili nećete za to da ih izdvojite? Ili vas ništa i ne zanima? Volite da budete žrtve sudbine, Boga, države…? Srodili ste se sa tom ulogom i ne puštate je! Svi su vam krivi sem vas samih. U većini slučajeva ne postoji „nemam pare, nego ne želim da ih dam“. Putovala sam i dok nisam radila. Nikad nisam predugo sedela među 4 zida. Život je jedan. Zašto da ga bacam?
A brak? Brak koji se svodi na posao i čišćenje dok su kafići, hobi, druženje s prijateljima ili putovanja pluskvamperfekat? Dok se ti kao žena trudiš, ubijaš od posla, udovoljavaš mu, a on ne da ti ne kaže hvala nego te i vređa i vara? Pa šta je to? To je robija, ma i gore od robije. To je zatvor na koji si samu sebe osudila, jer nećeš da budeš sama. Zašto? Zašto ti je robija gora od samoće? Ehhh, najgori je zatvor pogrešnih uverenja.
Ja nisam kao većina… ne živim ko većina. I da li me to čini čudnom? Jesam li luda ja ili je većina luda? Ne zanima me. Ne zanima me da se uklopim u društvo koje propagira nesreću i uklapanje u kalup. Znam da živim po pravilima svoje duše. Drugačije ne želim i ne umem. Previše volim sebe i ovaj život da bih se osudila na večnu robiju.
Nisam se udala u 30-oj, a mogla sam. Sama pomisao na brak s muškarcem koji je hteo da oboje radimo a da ja radim i kućne poslove i brinem o deci, stvarala mi je jezu. Tada sam donela odluku da ću radije biti sama. Ali tako, u ropstvu, nisam mogla i želela da provedem svoj vek. I opet bih napravila isti izbor da se vratim u prošlost.
Biti sa nekim samo da nisi sam, dok u tom odnosu više gubiš, nego što dobijaš – to je sinonim za mržnju prema sebi.
Uvek sam mislila da ne volim sebe i činilo mi se da drugi sebe vole više ali nije zlato sve sto sija. Volim ja sebe više od većine ljudi. Samo nikad nisam umela da tako uverljivo nosim maske ko većina što nosi masku lažnog samopouzdanja i lažne sreće da bi zadivili svoje takođe nesrećno okruženje.
Nemam problem da napustim odnose, ljude i poslove koji me unesrećuju, razboljevaju… Ja sam došla na ovaj svet da ovaj život živim a ne da životarim i mučim se. Svi smo došli da živimo. A živite ili samo postojite? Razmislite dok navlačite tu masku lažne sreće da biste zadivili svoje okruženje.
Nijedna laž ne traje doveka. Zato se i dešava ono „razvode se ili on je uradio to i to, a delovali su tako srećno“. Ono što izgleda najsavršenije spolja, najtrulije je iznutra. Ljudi koji su zaista srećni nemaju potrebe da stalno ulepšavaju stvarnost pred drugima i lažu i njih i same sebe.
Mi često i sami sebe lažemo. Radije živimo u slatkim samoobmanama nego da se suočimo sa ne tako lepim istinama. U svojim snovima, i muškarca narcisa pretvaramo u dobricu, našu vezu ili brak koji je zlostavljanje – u bajku. Istina boli. Realnost boli. Ali pre ili kasnije, maske padaju… A taj pad onda boli najviše kad shvatiš koliko dugo si samog sebe lagao…i život traćio…
Otvori oči, sada dok si mlad, dok je život pred tobom. Živi! Jednom se živi, zato ovaj život proživi. Ne čekaj penziju, ne čekaj bolje dane… Najbolji trenutak je SADA. Jer ovako mlad nećeš biti više nikada. Otkrij ko si i šta te raduje, smiruje, uzbuđuje.
Ne mari za prokleta tuđa mišljenja. Tuđe mišljenje je ko dupe, svako ga ima. Uzmi svoj život u svoje ruke. I neka danas bude tvoj prvi dan slobode i života po sopstvenom nahođenju. Nemoj da te starost pita gde ti je bila mladost. Kad starost dođe nemoj da osetiš kajanje, nego olakšanje: „Miran sam, jer živeo sam. Mogu mirno da odem.“
Druga strana tuge 