Žena da radi, kuva i čisti, a muškarac? Podela kućnih poslova – da ili ne?

Danas kada i žene rade, postavlja se pitanje raspodele novca i podele kućnih poslova. Postoje li i danas muški i ženski poslovi? Većina muškaraca je za to da se novac deli pola – pola, ali da žena i dalje bude kućna pomoćnica. Ima li to ikakvog smisla? Zašto bi žena koja je već samostalna pristala na tako nešto?

I žena i muškarac treba da teže da budu što sposobniji i samostalniji i da iz te pozicije biraju partnera – iz želje a ne iz potrebe. Muškarac ne treba da se ženi da bi imao nekog da mu kuva niti žena da bi je neko izdržavao. Treba da budu ravnopravni partneri, a ne da jedno drugom izigravaju majku ili oca. Ako je muškarcu majka kuvala i prala, žena nije dužna. Ako je ženu roditelj izdržavao, momak nije dužan.

Stop razmaženosti kod odraslih!

I roditelji treba da se trude da osposobe decu za samostalni život a ne da ih previše štite i da se plaše da će ih dete zaboraviti kad više ne bude dete. Niko nije dužan da odraslu osobu tetoši ko da je dete! Kao odrasli, svako je za sebe odgovoran.

Na kraju krajeva, dogovor kuću gradi. Može po dogovoru žena i da ne radi, a da brine o kući i detetu ali da je pre toga radila i da zna da može da nađe posao, radi i samu sebe izdržava. Može i muškarac da ne radi kućne poslove, ali da više doprinosi materijalno, itd.

Važno je da i muškarac i žena imaju svest da su sposobni da žive sami, ali da BIRAJU da žive zajedno i onda se DOGOVORE šta će i kako će, a da to OBOMA odgovara. Ovo je i najbolji način za prekid zavisničkih odnosa. Nije dobro da niko ni od koga zavisi.

Hajde da prekidamo ovaj krug zavisnosti najpre u primarnoj porodici. Pravimo od naše dece odrasle a ne tretirajmo ih kao decu i u odraslom dobu. Činimo im medveđu uslugu.

Budimo hrabri da ih naučimo da ne zavise od nas, već da postanu samostalna bića. Ne manipulišimo decom, ne nabijajmo im krivicu, ne držimo ih pod staklenim zvonom i ne izolujmo od druge dece. Razmaženost deluje lagana po dete, prija mu dok je mlad, ali u jednom trenu će shvatiti da je nedovoljno sposobno i neće nam biti zahvalno.

Dete nije naš produžetak, već zasebno biće i uloga nas kao roditelja jeste da ih što bolje osposobimo za život kada odu od nas. Ne zadržavajmo ih kraj sebe (ni fizički ni psihički). Nemojmo posle da se ljutimo što su muškarci ovakvi i onakvi. Ko ih je vaspitavao nego mi žene, majke? Zato tiganj u ruke dragim sinovima, a drage ćerke – pravac zarađivanje.

Koliko je loše kada nas odgajaju pod staklenim zvonom znam i iz iskustva. Nije mi smetalo do 25. godine, kada sam shvatila da niti znam da kuvam, niti radim, niti imam socijalnu i emocionalnu inteligenciju. Tada sam se dohvatila psihologije i tiganja da nadogradim što se nadograditi da. Naučena sam samo da učim i budem što bolji učenik. I šta ću samo sa tim dalje u životu?

Najbitnije je deci uliti samopouzdanje i učiti ih da budu sposobni i snalažljivi. Kada nisu snalažljivi i sposobni, teško će biti i samopouzdani. Kako da imamo samopouzdanje, ako nam majka ili otac u 25+ vezuje pertle? Mislite o tome. Samopouzdanje ne znači ništa drugo nego uzdati se u sebe. A kako da se UZDAMO u sebe kada roditelji sve rade umesto nas?

Ravnoteža davanja i primanja u odnosu

I roditelji nam trljaju na nos svoje davanje, a kako ne bi partner? Ravnoteža davanja i primanja, odnosno raspodela poslova i novca je krucijalna za dobar odnos i zajednički život. U zajedničkom životu više nije toliko važno ono što je u vezi bilo bitno. Veza je jedno, a život je nešto drugo. Ako oko raspodele poslova i novca nema dogovora – nema ni kvalitetnog zajedničkog života.

I da, naravno da ima i danas žena koje bi glumile majke svojim muškarcima i pristajale i da rade posao i po kući i oko dece, ali sigurno ne bi bile srećne i ispunjene. To je preterano davanje, koje iscrpljuje i razboljeva. Pre ili kasnije bi počele da zvocaju i širila bi se negativna atmosfera. Tada više ni taj prijatno ušuškan muškarac ne bi bio srećan. Isto važi i u obrnutom slučaju.

Dakle, samo ako je kapacitet davanja i primanja manje-više jednak, taj odnos će biti dobar. Jer i muškarci i žene vrede jednako. Što jedno da se beskrajno daje, a drugo ne?

Živimo u modernom dobu. Više ne postoje striktno muški i ženski poslovi (naročito u gradu i stanu), jer i žene rade i zarađuju, te je podela kućnih poslova i obaveza oko dece u većini slučajeva nužna za kvalitetan zajednički život. Žena nije rob, nije kućna pomoćnica, nego ravnopravan partner.