Znate li koji je glavni uzrok loših izbora partnera?

Koji su vaši standardi u vezi? Koji su vaši glavni kriterijumi pri izboru partnera? Ako stalno birate slično i iznova i iznova veza ne uspeva a vi ostajete slomljenog srca, očigledno je problem loš izbor partnera.

Glavni kriterijumi pri izboru partnera

Na osnovu anketa koje sam više puta sprovodila, ključni kriterijumi i kod žena i muškarca uglavnom se tiču izgleda, šarma, duhovitosti, statusa (uspeha), strasti (i seksa), ponekad i intelekta i obrazovanja. Svi ovi kriterijumi jesu lepi, ali ipak su donekle površni (ne pitajte kako znam da nisu dobri :)). Možda pronađemo nekog ko je visok, sladak, zanimljivo nam je sa njim, uspešan je, imamo teme o kojima ćemo da pričamo, delimo zajednička interesovanja, ali ipak nismo srećne. Da li vam se ovo dešavalo? Meni jeste bezbroj puta. Na papiru sve deluje savršeno. Dobile smo ono što smo htele, zar ne? Ali zašto nam se stomak buni, zašto ne osećamo mir, zašto nema radosti, lakoće? Zašto mislimo da treba da se osećamo dobro, a ipak se ne osećamo dobro? Znate li zašto? Srušiću vam možda Sneška, ali sazrevanje upravo znači rušenje iluzija, da bismo jednom bile srećne u realnosti a ne samo u našoj mašti.

Ovi kriterijumi nam omogućavaju da se osećamo dobro kad pomislimo na njega, da nas radi to kako on izgleda i koje uspehe niže, da strast pršti… Ali ovi kriterijumi uopšte ne znače da ćemo se mi dobro osećati PORED NJEGA. Zašto? Jer svi ovi kvaliteti padaju u vodu, ako taj muškarac nije emocionalno dostupan, brižan, pažljiv, empatičan, nema umeće komunikacije, ne ume da nam pruži podršku, validira naše emocije, ne ume da reguliše svoje emocije, nema unutrašnji mir (pa uzima i naš). Mi ćemo se osećati neviđeno i nevoljeno, bez obzira što je on tako lep, visok i uspešan. Možda će nam biti i posvećen, pa i veran, ali to neće biti dovoljno, ako je samo fizičku tu, a emocionalno ne.

Šta je uopšte emocionalna povezanost?

Emocionalna povezanost muškarca i žene nije kada pričamo satima o dešavanjima u snovi, sportu, psihologiji… To je intelektualna povezanost. Emocionalna povezanost nije ni kada se čujemo redovno, ali kada iskrsne problem, on nas ne čuje. Kada mu kažemo da nam je loše, da nam se plače, on hoće da otrese naše emocije, ne pruža razumevanje. Emocionalna povezanost nije nužno ni čak kad nam priča o svom detinjstvu, ako ne govori kako se osećao i ne validira i naše emocije (a ne samo svoje). Emocionalna povezanost je tu sam (i srcem i telom, a ne samo telom), čujem te, vidim te, razumem te, pomoći ću koliko mogu.

Emocionalna nepovezanost je kada ignoriše tvoju realnost, kada kaže da preteruješ, kada kaže da pustiš i samo govori da će biti bolje (a ne validira koliko ti je teško). Emocionalna nepovezanost je kada je tu, uključen samo kada je sve super, a kada nije njemu je neugodno, jer to remeti njegovu zabavu. Emocionalna nepovezanost tj. nedostatak empatije je kada želi da ispuni svoje želje iako se one skroz kose sa tvojim željama, potrebama i mogućnostima (i ovo se dešava često, a ne samo ponekad). Sebičan čovek ne voli ni sebe ni druge i nije sposoban za emocionalnu povezanost. On može biti u vezi (fizički) ali ne biti emocionalno angažovan. I tada osećamo da smo u vezi same. Osećamo se neviđeno, necenjeno i nevoljeno.

Mnogo je sebičnih muškaraca. Nisu svi oni narcisi i psihopate. Neki su samo razmaženi. Ili naprosto emocionalno nezreli. Ali zar je bitan uzrok ako je posledica ista – a posledica je emocionalna praznina. Ako nas ne ispunjava emocionalno, džabe mu visina, uspeh i harizma. Ne može nas uvek iznutra hraniti njegovo lepo lice. U početku možda i hoće, dok traje faza strasti pa i ne očekujemo neke emotivne izlive, ali kasnije više neće.

Nije u redu, nije fer da se veza vrti oko njegovih potreba a da naše uglavnom bivaju ignorisane. Veza je dvosmerna ulica. Mora da postoji neko davanje i neko primanje. Ako samo jedna osoba daje, na kraju niko ne dobija. Ni taj muškarac u jednom trenu više neće dobijati, jer ćemo se mi umoriti. Niko ne može večno da daje, a da ne dobija ništa zauzvrat. Neko se od tog nefer odnosa umori posle mesec, neko posle godinu, neko posle 2, neko 5, neko 20. Ali svako počinje da kuka (što je i normalno), kad mu nije uzvraćeno i atmosfera postane toksična.

Muškarci često smatraju da su žene dužne da im pružaju podršku (emocionalnu), da kuvaju, spremaju, decu čuvaju, a i rade. A oni? Šta su oni dužni? Većina muškaraca samo su deca u telima odraslih koja ne traže partnerku već drugu majku. Majka je želela da ih razmazi (možda je imala i svoje sopstvene razloge, neku dobit iz toga), ali žena to ne mora. Zašto bi? Nije ona rodila tog muškarca pa da je odgovorna za ručak na stolu. Ima i on dve ruke.

Da li baš u potpunosti biramo partnere po uzoru na roditelje?

Opšte je poznato da biramo partnere po ugledu na roditelje i to je velika istina, ali nije ista dinamika odnosa u vezi i u porodici. Tipa moji majka (bila) i otac su emocionalno hladni, nedostupni, nisu me videli, čuli, razumeli, ALI majka je praktično brinula o nama. Kuvala je, čistila, pomagala nam da nađemo posao, itd. Otac je davao novac, a i majka. Činili su nam razne usluge, nevezano za emocije. Pružali su praktičnu i materijalnu brigu. A mi ako nađemo muškarca koji je hladan ko naši roditelji, a još želi da se sve deli pola – pola + možda još da mi obavljamo i ženske poslove, pa mi ovde ne da ne dobijamo ništa, nego gubimo (snagu, zdravlje, živce, emocije…). On nama postaje teret. Ovo nije nimalo isto ko u primarnoj porodici. Meni se upravo ovo dešavalo, zato su te veze prošlost, kada sam shvatila da ne dobijam ništa, da nisam ni na nuli, nego u minusu.

Svako daje ono što ima. Ne može da da ono što nema. Roditelji nisu mogli da me emocionalno podrže, ali su mi radili usluge iz ljubavi i davali mi novca. A partneri? Uglavnom ništa… Možda na početku i jesu nešto, a posle kad prođe faza osvajanja – ništa, minus. Tada sam se ja hladila i ja svoje davanja smanjila i to je dovelo do kraja. I tako je i trebalo da bude. Zaista ne mrzim sebe toliko da pristajem na vezu u kojoj sam na gubitku. Bolje je biti sam.

Zato, dragi moji, razmislite pažljivo o svojim kriterijumima i ne pravite više iste greške. Najvažnije je kakav je neko čovek. Da li je empatičan, velikodušan, pun razumevanja, spreman da vas podrži ili je tu samo da vam uzima – vreme, energiju, radost, novac, itd.? Na kraju krajeva, pazite šta želite, možda vam se i ostvari. Sve što želimo, to i dobijemo. Koje karakteristike su nam najvažnije, njih i dobijemo u partneru. Loš izbor partnera prestaje kada postavimo bolje kriterijume. Cilj veze je SREĆA, a sreće nema kraj sebičnih, emocionalno hladnih ljudi, bez obzira koliko oni lepi, zabavni ili uspešni bili. Led se nikad ne topi. Nema tog novca i lepog lica koji će otopiti ledeno srce i uneti radost u dom. Kraj leda i same se u led pretvaramo. I na kraju shvatamo… sreća nije izgled, intelekt, novac, uspeh… Sreća je emotivna ispunjenost.