Oktobar. Mesec kad sam se ja rodila,
a ti ovaj svet napustila.
Sudbina je čudna stvar,
U istom mesecu ispiše i početak i kraj.
Taman pomisliš složile se sve kockice,
dosegao si i ti tu ludu sreću,
a kad eto te pališ sveću.
Danas si na tronu, sutra već na dnu.
Život je tu da ti pokaže da si njegov rob
i da je baš tebe sustigla zla kob.
Došao je taj prokleti oktobar.
Eh, da sam mogla da se pozdravim s tobom bar.
Nijedna reč za kraj.
A toliko ih je moglo biti, znaj.
Nosio je vetar lišće uvelo.
Odneo je i moj mir, moju sreću, moju nadu.
Ništa mi više nije ostalo.
Sve je 2. oktobra prestalo.
Prošlo je pola godine otkad mirno spavaš,
Sa najsjajnije zvezde naš san čuvaš.
A jednako boli na slomljenom srcu rana,
Nedostaješ svakog dana.
Vreme je da teče prestalo,
Sunce je sjaj izgubilo.
Život se u pakao pretvorio.
Da li će bolje biti nekada?
Hoće li se sunce iza oblaka pojaviti?
Hoće li se ova nepodnošljiva bol smanjiti?
Ova pitanja ostaće bez odgovora sada…
Pesma je objavljena i u zbirci „Lirska kruna, knjiga treća“, u izdanju Umetničkog horizonta.
Druga strana tuge 