Samo ljubav leči sve…

Toliko je gneva danas u meni. I kad bih krenula da nabrajam na koga sam sve ljuta, spisak bi bio predugačak, a posve i nepotreban. Zašto? Čovek prvenstveno treba da bude najljući na sebe, jer je sam sebi dozvolio da bude ljut na druge. Druge ne možemo da menjamo i utičemo na njihove postupke i misli. Samo na svoje možemo. Samo sebe možemo da menjamo. Možemo da menjamo i način na koji razmišljamo o drugima.

Ne treba ni da dozvolimo da budemo ljuti na njih. A kako da ne budemo? Kako ako su nam ukrali nevin detinji osmeh, sigurnost, ljubav, sreću, poverenje? Kako da zaboravimo sve što nam je nedužnima otrgnuto? Kako da prebolimo izgubljene godine života kada smo lutali tražeći nešto što ne znamo ni šta je jer ga nikad nismo dobili od onih koji su nam bili najbliži i navodno nas najviše voleli?

Godinama sam tražila sreću, ljubav, sebe. Imala sam iskrivljene predstave o ljubavi pa se nesvesno okruživala pogrešnim ljudima koji su mi davali sve, samo ljubav ne. Konstantne kritike, kontrola, ponižavanje, ignorisanje, nesaosećajnost, sebičnost. To sam dobijala prvenstveno od porodice a onda i od okoline. Bila sam niko i ništa. Ja sam mislila da sam niko i ništa, da ne zaslužujem ljubav. Dominantno osećanje tokom odrastanje bilo mi je da me niko ne razume i ne voli. Nisam to nikad nikom naglas rekla, pa je moja duša bivala još usamljenija i nesrećnija, praznija, depresivnija. A šta bi promenilo i da sam rekla?

Moja osećanja i mišljenja nisu bila važna. Diktirano mi je kako da mislim i kako da se osećam. Znalo se šta je zabranjeno. Zabranjeno je bilo da budeš ono što jesi, da budeš svoj. Poželjno je bilo samo da budeš poslušni kunić koji udovoljava nekim tuđim željama. Uvek u brizi da ne povredim tuđa osećanja, moja duša je krvarila. Drugima sam bila nevažna, pa sam takva bila i samoj sebi.

Često je dominiralo osećanje samoprezira ali i besa prema onima koji su trebali da mi uliju samopoštovanje a ulili su mi samoprezir. Nesvesno. Nenamerno. Naravno. Jer nikad nisu uspeli da se zagledaju u sebe. Uvek su krivili druge za svoju nesreću. A svi smo mi tvorci svoje sudbine, pa tako i svoje nesreće ili sreće. Zavisi šta ko izabere. Neko voli da bude večita žrtva a neko se bori i rešava problem.

Treba li im oprostiti? Kako im oprostiti? Kako oprostiti uništeno detinjstvo i mladost dva nevina deteta koja moraju da plaćaju tuđe greške i grehe? Kako osloboditi srce gneva, očaja, tuge i praznine? Kako biti u miru sa onim što se desilo? Kako prihvaititi realnost koja ipak i nije bila tako neočekivana?

To što se desilo tog kobnog dana bilo je šokantno i zastrašujuće za sve. Ali kako vreme odmiče, shvatam da je možda bilo i očekivano. Kako sačuvati mentalno zdravlje u sredini koja te podstiče kukanjavom, drekom, vikom, pritiscima, kritikama, obeshrabrivanjem, pesimizmom? I tako svakog dana. Nanovo iste priče. Bez rešenja. Bez traganja za rešenjem. U toj sredini gde svako krivi onog drugog nesvestan svog udela u svemu.

Ti, čoveče, uvek imaš izbor. Rešenje uvek postoji. Ako iznova radiš isto, razmišljaš isto, kako onda očekuješ drugačiji ishod, drugačiji, bolji, srećniji život?

Toliko nas voli da drži oči zatvorene i da kuka nad svojom sudbinom nespreman da mrdne prstom da je promeni. Da zaviri u sebe i promeni jedino što može – upravo sebe. Ali ne, to ne postoji kao opcija. Pametnija opcija je čak i verovanje u magiju i gatnje. Dokle ide čovekov strah da se suoči sa sobom i svojim (fatalnim) greškama? Možda svi u dubini duše znamo da smo mi krivi i za svoju nesreću i sreću i onda sve činimo samo da pobegnemo od onog što jesmo plašeći se šta ćemo u tim dubinama naći. To ne bismo preživeli. Da zaista pogledamo svoj odraz u ogledalu i shvatimo da smo mi ti koji smo uništili ne samo svoj život nego i život svoje dece.

Neki roditelji su davali sve od sebe da vaspitaju decu kako znaju i umeju – strogom disciplinom, bez mekoće, nežnosti, razumevanja, podrške. Samo OŠTRO, samo TIRANTSKI! Drugi su ćutke sedeli i čekali da ovaj drugi obavi sav posao i nazivali sebe roditeljem. Ko je od ova dva tipa više grešio? Ljuta borba…

Nije lako biti roditelj. Nije lako izgleda biti ni dete. A toliko je važno da budemo spremni da prihvatimo kritike i preispitamo svoje ponašanje. Da napredujemo. Da budemo bolji i za sebe i za svoju decu. Da ne napravimo fatalne greške koje će sutra našu decu odvesti u mentalnu ustanovu. Najvažnije od svega jeste da shvatimo da je mentalno zdravlje dece MNOGO važnije od njihovih ocena. A to, nažalost, roditelji u većini slučajeva ne shvataju.

Džabe ti inteligencija, talenti, predispozicije, odlične ocene, ako si ti nesrećan, pun samoprezira, usamljen, izolovan od sveta, pun strahova, nesamostalan. Kako onda da uopšte  i iskoristiš svoj pun potencijal?

I da, više vredi jedan nežan dodir ruke po licu, nego brdo para u novčaniku. Volela bih da upoznam roditelje koji kad kažu Sve smo vam dali misle na LJUBAV a ne na NOVAC. Jer na kraju uvek ćemo pamtiti ruku koju su nam pružili kad nas je bolela duša nego 100e kad nam je falio novi telefon. Novac ne leči prazno, slomljeno srce. Samo ljubav leči… LJUBAV LEČI SVE…