Vreme teče, a stoji. Ostaje krvav trag na srcu koji se neće sprati ni decenije da prođu. Neke boli se usidre duboko u srcu i tu zauvek ostaju. Žive neki svoj život. Sreće više nema. Nikada je nije ni bilo. Ranije je postojala da nada da će je biti ali tog kobnog dana ona je zauvek ugašena.
I sada ostaje to pitanje da li je moglo biti drugačije, ali odgovor je uvek isti – NIJE. Da je ikako moglo biti drugačije bilo bi, zar ne? Sve je onako kako je moralo biti. Možemo stalno vrteti prošlost u mislima i pokušavati da promenimo sadašnjost. Ali svaki put biće uzaludan. Pokušavaćemo to iznova i iznova, ali ipak ćemo na kraju shvatiti da je naša sadašnjost nepromenljiva, ma koliko ona bila strašna. Mi je moramo prihvatiti, kako znamo i umemo.
Šta uopšte znači nikad ne preboliš samo naučiš da živiš s tim? Kako se uči živeti sa onim što te zamalo ubilo? I kakav je takav život? Može li se to zvati životom ili tako zapravo izgleda pakao? Kako se živi sa suzom u oku, ranom na srcu i prazninom u duši? Kakav je ogorčen i tužan čovek i sebi i drugima? Kako čovek da zavoli ponovo tog novog sebe – beskrajno ljutog, praznog i nesrećnog? Kako da prigrli sve svoje boli? Tek kad ih prigrli on može i da ih prihvati, a onda će one vremenom bivati sve manje i manje.
Beskrajno je teško suočiti se sa nepodnošljivom tugom. Lakše je bežati od nje. Bilo gde. Bilo kako. Samo što dalje. Fizička bol nije ništa u poređenju sa emocionalnom. Ležala sam u bolnici, čekala totalnu anesteziju ne znajući kakav me rezultat nakon operacije čeka. I sve to je manje bolelo. Već sam ja uveliko bila pod totalnom anestezijom. Mrtva. Umrla tog 2. oktobra. Pomislila sam: “Živote gađaj me još malo. Ubijaj me, nisi me dovoljno uništio. Daj još! Dokle možeš, muči me! Sve ću da istrpim! Kakav greh ja sada plaćam, iznova i iznova. Čiji? Moj ne sigurno.”
Sve sam istrpela. Ja sam NESALOMIVA. Ni nož u srce ni nož u drugi organ mi ne mogu baš ništa. Još postojim. Još sam OVDE.
A koliko samo puta poželim da sam bila tog dana kad si ti otišla anđelima, i ja tamo. Sada ne bih bila odavde i konstantno trpela ove udarce sudbine.
Jednog dana srešćemo se opet. Ti si sada u miru. Ja nisam. Mislim da sam ja ta koja je na gubitku. Nekad život ipak nije dobitak. Sve zavisi koje karte dobiješ. Mi smo dobili loše. Sa njima smo igrali onako kako smo znali. Niko nije kriv za to što se desilo. Loše karte. Loša sreća. Loš život.
Ako postoji onaj svet možda ćemo tamo biti srećniji. Ostaje mi da bar u to verujem. Jer tek kad čovek izgubi veru, izgubio je sve.
Znam da ti ne želiš da se uskoro sretnemo tamo gore. Ali da ćeš me prva dočekati kad dođem. Isto kao što si me i ovde uvek čekala… da dođem kući, da nazovem, da javim neku lepu, ali i lošu vest. Uvek si me slušala. I kad sam pričala besmislice i kad sam pričala pametne stvari. Nisi mi bila samo majka. Bila si mi najbolja prijateljica. Pored tebe i da nisam imala drugarica, opet ne bih bila usamljena. A sada… iako imam toliko ljudi oko sebe, bez tebe sam sama. Tvoje mesto u mom srcu nikad neće biti ni delimično popunjeno. Zna li neko odgovor kako se s tim praznim mestom živi? Ja ne znam…
Uvek si govorila da se ne brineš za mene, jer se ja borim. I zato ne smem izdati tvoje poverenje. Nema više tvoje ruke da me diže kad padnem, ali ja ipak ustajem. Ti tamo gore veruješ u mene i snagu mi daješ. Više nema tebe koja brine o svemu. Sada je ta uloga moja. Ako ja ne budem dobro kako će biti dobro onaj kom si pokušala da pomogneš ali nije vredelo? Moram i zbog tebe, i zbog njega i zbog sebe. Ali prvenstveno zbog sebe.
Više neću praviti iste greške. Samoj sebi moram biti najvažnija. Svako treba da živi svoj život zbog sebe, ne zbog drugih. I stavljanje sebe na prvo mesto nije egoizam, to je ljubav prema sebi. Mislila sam da sam naučila najvažniju životnu lekciju i da sam zavolela sebe, ali izgleda nisam. Imam ja još mnogo da učim…
Druga strana tuge 