Program, knjiga i blog o toksičnim i zdravim veza: Spoj ličnog iskustva i teorije za lični rast
Kuća naša, a u njoj ti. Pitam te tiho “kako si”. Strah me parališe. Ne smem da te zagrlim, kao da se bojim da te ne izgubim. Prilaziš mi nasmejana i mila, kažeš kako dobro si. Uspem tiho da izustim “a gde si do sada bila?” “Zašto javljala se nisi?” “Tamo gde sam … Настави са читањем Sanjala sam jedan san
Suza u oku sja, a niz obraz ne pada. Lažni osmeh lice mi krasi, a dušu bolni potisnuti uzdasi. U svojoj boli prokleto sami smo. Nikog nema rane da nam leči, i ruku pruži kad dotaknemo dno, pokaže put ka novoj sreći. Tuđa bol drugog ne boli, čak ni kada te taj neko … Настави са читањем Ne beži od osećanja!
Srešćemo se opet tamo gde je večno proleće, gde uvek cveta cveće, gde nema bola, suza i nesreće. Tamo negde daleko, iza zvezda, u drugoj realnosti, nastavićemo tamo gde smo stali u ovoj. Smrt nije kraj, smrt ne može biti kraj. Teško je pomiriti se sa nečijim odlaskom ako ne veruješ da ćete se jednom … Настави са читањем Smrt nije kraj?
Živela jednom dva prelepa cvetića u jednoj strašnoj, tamnoj šumi. Nisu videli dana svetlosti. Plašili su se da izađu iz te tame. Navikli su na nju. Nisu znali za drugačije. Živeli su okruženi drugim cvetićima iz svoje familije, a oni im nisu poklanjali dovoljno pažnje i ljubavi. Stalno su ih kritikovali i vikali na njih. … Настави са читањем Bajka o dva slomljena cvetića
U nastavku je odeljak iz priručnika "Nesalomiva". Bes u meni tinja kao buktinja. Ne smiruje se nikad. Stalno je u meni nervoza. I taj osmeh koji se s vremena na vreme pojavi na licu je lažan. Farsa. Mi smo svi ko u nekom filmu – glumci često sa maskama. Glumimo da smo ono što nismo … Настави са читањем Svi smo mi glumci na pozornici života
Vreme teče, a stoji. Ostaje krvav trag na srcu koji se neće sprati ni decenije da prođu. Neke boli se usidre duboko u srcu i tu zauvek ostaju. Žive neki svoj život. Sreće više nema. Nikada je nije ni bilo. Ranije je postojala da nada da će je biti ali tog kobnog dana ona je … Настави са читањем Najvažnija životna lekcija
Toliko je gneva danas u meni. I kad bih krenula da nabrajam na koga sam sve ljuta, spisak bi bio predugačak, a posve i nepotreban. Zašto? Čovek prvenstveno treba da bude najljući na sebe, jer je sam sebi dozvolio da bude ljut na druge. Druge ne možemo da menjamo i utičemo na njihove postupke i … Настави са читањем Samo ljubav leči sve…
Oktobar. Mesec kad sam se ja rodila, a ti ovaj svet napustila. Sudbina je čudna stvar, U istom mesecu ispiše i početak i kraj. Taman pomisliš složile se sve kockice, dosegao si i ti tu ludu sreću, a kad eto te pališ sveću. Danas si na tronu, sutra već na dnu. Život je tu da … Настави са читањем Prokleti oktobar
Srešćemo se opet tamo daleko, gde nema boli i tuge, gde noći nisu ovako besane, duge. Čekaćeš me da mi pružiš ruku, kada i moja postane hladna, da mi ublažiš strah i muku. Bićemo opet zajedno, ali u sreći, i stati na put ovoj porodičnoj nesreći. Srešćemo se opet, smrt nije kraj. Ti … Настави са читањем Srešćemo se opet
Nekada je tako teško zaći u najskrivenije, najdublje delove samog sebe. Strah nas šta ćemo tamo zateći. Mnogi od nas celi život provedu, a da nisu ni pokušali da kroče tu gde smeju samo najhrabriji. Plašimo se sebe više nego bilo koga drugog na svetu. Najradije bismo pobegli negde daleko, što dalje od sebe. Ali … Настави са читањем Junače, zavoli svoj odraz u ogledalu
Druga strana tuge 